Полудео

Нека ми опрости Бог, а одмах за њим и ти постоји једна ствар на коју сам  страшно алергичан, а то је патетика.

Да ме одмах не схватиш погрешно, не ради се овде о мојој уображености нити о немогућности да се прихвати реалност савремених партнерских односа, већ је ствар наиме медицинске природе.

Веома ретка болест.

Проблем је у мом стомаку. Грчење и превртање желуца које одређени патетични изливи изазивају  код мене, не може се поредити ни са најстрашнијим тровањем.  Ето пар пута сам се отровао јефтином кинеском паштетом и могу ти рећи да је то ништа у поређењу са овим другим. Зато се патетике јако прибојавам и од ње се чувам.

Међутим она је посвуда присутна и од ње човек не може побећи. Знаш и сама. Заједнички профили на друштвеним мрежама, исечене слике руку, ногу или веома популарно, шта се једе, шта се пије слике, из чега треба да се види тај складан патетични однос. Звучи ми страшно, а теби?

Иако често спомињем,  то ме много ме не дотиче. Плашим се да она не обоји нешто што волим.  Књиге, филмове и тебе.

За књиге и филмове ћу лако. Ауторе ћу моментално анатемисати и знаћу да су се продали маси, али шта ћу са тобом?

Због свих недаћа које су ме сналазиле  никад нисам имао прилику да осетим оне чувене „лептириће у стомаку“ који су на основу веродостојних критеријума тинејџерских часописа сигуран доказ да сте заљубили. А ако се још у међувремену неко двоуми  да ли да ступи у сексуални однос са својим партнером, одговор часописа на основу постављене лептирић дијагнозе свакако ће бити потврдан.

-          Да, дајте му, коначно!!

    Превртање желуца и све колутање очима, као стални показатељ моје болести направило је од мене монструма неспособног да покаже осећања на начин како се она морају показивати. Постао сам хладан, срачунат и шкрт на речима, а описиван сам и као безосећајан,препотентан па чак и дрзак. 

Немој мислити да сам срећан због тога и да се тиме поносим, чак шта више, ја сам због тога веома  жалостан.

            Тако да драга, од мене нажалост никад нећеш чути да си лепша данас него јуче, јер би то онда значило да ми то јуче ниси била или ниси довољно. Јер ако си лепа, онда си лепа увек и то не зависи од тога да ли си очешљана или рашчупана, да ли си се тек пробудила или си тек нашминкана. Твоју лепоту за разлику од тебе не посматрам у огледалу већ је зидам од свих оних ситних ствари које радиш, говориш, мислиш..

Никада ти нећу рећи ни то да си најлепша жена на свету коју сам икада упознао, иако ћу можда много пута то помислити. Јер ако би то и рекао, и те речи превалио преко усана,све би се разбило, изгубило би на искрености и звучало полтронски. Ето ако се слажеш ја би то радије онда задржао за себе,  јер мислим да ћу те тако више волети и ти ћеш то видети само ако знаш да гледаш. Ти би уместо ласкавих речи добила стотине хиљада пољубаца и онда би некако све дошло на исто, зар не?

Но није се све завршило на овоме. Ова чудна болест изазвала је још гомилу других проблема. Изгубио сам веру и престао поштовати празнике. Па чак и оне најзначајније. И тако, на дан једног од највећих српских светаца, светог Валентина, уместо да вучем џиновског плишаног медведа кроз ГСП превоз, убирајући успут симпатије припадница лепшег пола, ја ето шта радим, седим у кафани, пијем вино и размишљам како би све изгледало да сам само мало другачији. Питам се да ли је до мене или је до тебе или је до медведа. Ипак мислим да је до медведа и  да од оног његовог крзна добијем онај препознатљив свраб кад год га видим у близини.

Понекад помислим, како би се неко дете обрадовало да добије свог малог чупавог  пријатеља.Обећавам да кад следећи пут  сретнем неког заљубљеног клипана, да ћу му лупити једну такву ћушку, а медведа отети и поклонити неком детету. Та њему сигурно више треба него некој двадесетогодишњој лењивици. Верујем да би се и медвед сложио када би га неко уопште и питао за мишљење.

  Како на фејсбук нисам постављао све своје заблуде којих је било подоста, онда и ниси могла видети и  вероватно ћеш рећи да о љубави не знам ништа.

И то је тачно.

И ту си у праву.

Никад је нисам умео контролисати, никада чак нисам ни пробао. Саплео сам се хиљаду пута и падао у замке које сам себи поставио, губио сам у игри коју сам сам, смислио, и будио се свезаних руку, промрзао и остављен. Упркос свему, устајао сам изнова и изнова, стресао снег и гордо подизао главу и остајао поносан.

Поносан јер ми тај пад показао да сам и тада остао човек, осетљив и несавршен, баш онакав какав сам одувек желео бити.

Поносан да сам устао.  Сам.

И да сам се без ичије помоћи ослободио стега и закорачио даље. Да сам чекао и веровао. Да ћу те срести.

И зато немој ми говорити да си страдала. Немој ми говорити да су сви мушкарци зли, а да си ти једино добра, јер нико није истински добар.  Само су неки људи лошији од других. Сви имамо мане, а неке су ми на пример толико драге да не само што их се годинама нисам желео ослободити него се  у свом лудилу њима чак и поносим. Ко данас зна шта је мана, а шта врлина?

Све се изокренуло и ми ту не можемо ништа.

            Зато драга, не покушавајмо да разумемо свет. Никада га нећемо моћи потпуно разумети. Наставимо да му пркосимо, и одбијамо све глупости које нам нуди. Не пристајмо на туђе обрасце среће, направимо своје.

Радимо ствари на други начин, на наш начин. Ако довољно будемо желели, успећемо и бићемо своји, и биће нас брига шта други кажу.

Нека кажу да се не волимо довољно и да нам је страшно досадно. Нека нас сажаљевају и подсмевају се, ја ни тад нећу желети да заменим секунд наше среће за годину њихове.

             И ако ме на све ово питаш:

               - Јесам ли полудео?

              Одговорићу ти:

    -  Јесам. 

Продајем пријатеља

Продајем пријатеља.

И не чудите се томе. Људи одувек продају оно што им не користи. Па ето тако и ја. Док ми је требао на продају га нисам давао.  Но сада су се времена променила

.

Економска криза и беспарица терају нас све да правимо резове, да прекрајамо где се прекројити може и уштедимо где је то могуће. Поред тога људи често кажу да је правих пријатеља мало. Па се зато  ја дадох на ову смелу одлуку да продам пријатеља.

Одакле да почнем?

Име му је..

        То заправо  и није тако важно. Његово име вам не звучи познато. За њега сигурно нисте никада чули. И верујем да нећете..

Но добро.

Вас заправо дакле као купце, разумљиво занима какав је тај мој пријатељ и ево ја ћу вам испричати али о томе да ли он што вреди не знам шта да вам кажем. Одлучите сами.

Мада...Молим вас да узмете у обзир да и ово што вам будем испричао није до краја ваљано. Не због тога што ћу говорити неистину већ управо што га нећу критиковати колико би то требало

           Он ми је пријатељ. А о пријатељу не ваља лоше говорити. Бар  не док је он ту.

 Имајући у виду да ја ипак нешто продајем,  ја ћу вам ето испричати све о њему објективније што могу, па ви сами одлучите да ли ћете се са тим сложити.

Зато сви којима треба пријатељ, чујте.

Завршио је факултет. И то какав!  Уметнички!

И то се  данас факултетом зове.

Ако је данас то некоме битно и неко за то мари.

Он је сликар.

Међутим док су паметни људи изучавали геометрију, грађевину, пројектовали мостове и зидали зграде, мој ти се пријатељ играо са бојама, шарао по папиру, ваљао глину, клесао камен.  Занесен у то своје сањарење остављао је за собом такве неправилне облике да би вама као здравом и нормалном човеку засигурно позлило кад бисте у то дуже гледали. 

Ето и ја сам данима гледао у те његове шкработине и нисам видео ништа. Питао сам се шта је ту уметност, и зашто би неко желео да тако нешто окачи у кући, а камоли да и за то плати.

Да је бар насликао  кућу, па да може да се каже. Ево ово  је кућа. Или жену. Неку прелепу Српкињу, да се још зове Милица, па да засени ону бледуњаву жену италијанског шверцера, Мона Лизу . Па да неки странац стане испред тог платна задивљен и каже: Е то су ти српске жене, најлепше на свету, то је лепота.

На крају да  бар вола наслика  на пример, па да сви виде ко је овде во.

Ал ни то не хтеде.

Од свега овога што рекох,  мој јадни пријатељ слика некакве  некакве вијуге.

Које не воде никуд. И не показују ништа. Као да је клупче канапа помрсила мачка.

          Е такав ти је његов занат.

Да се бар задржа на томе. О не, забога! Он се и на вајарство даде. Па да и ту бар нешто направи. Не, он  умисли за себе да је прави правцати Фидија. И тако једно јутро, кад прођох поред његове куће,  уместо скултуре премудре Атине сачека ме скулптура некакве  разголићене старице са млохавим сисама. Погурена у леђима стоји нагета на штап. Полугола избечена баба. Скамењена утвара.

Кад то видех, у  исто време ухвати ме истовремено нека језа помешана са мучнином.  А он на то повика: Зар није дивно?

Прекрстих се трипут, па брже боље побегох одатле. И рекох себи. Од овог нема ништа. Он је изгубљен случај!

Одувек је волео да чита. И то све неке чудне књиге. Мађијске што би се рекло. О боговима, о демонима, јунацима и другим креатурама оноземаљског света.

Да је бар узео једну књигу да прочита од неке наше познате водитељкекоја је успела у животу и иза себе има километарску каријеру. Не.  Или на пример што сам му лично саветовао Љубавни живот Радоша Бајића, која је прави хит међу младим и образованим људима у нашем друштву. Вратила би му се воља за животом. Па зар није боље замишљати бркатог Рашу како „хефта“ неку бабу док чешља оно мало преостале косе,  или неке кербере, таласоне, бесомаре или шта већ.

Не иде ми у главу и никад неће. 

А он ме гледа и ништа не одговара, и само слеже раменима. Ваљда ни сам не зна. Пре сам мислио да је глув, а сада сам скоро потпуно сигуран да је ништа до друго до  начисто полудео.

Поред већ наведеног. Воли да путује, свира, и пева.

И спава.

Права правцата луда.

Путовао је свуда по свету, смуцао се, ко којекакав трубадур и нагледао се свачег. Више гладан него сит!И ја му кажем кад већ немаш пара седи бар овде и не иди никуд. Немој свуда такав ићи. И брукати нам земљу. Па помислиће да смо сви такви, погледај и овако шта само пишу о нама.

A он се томе смеје.

          Па би онда кад се враћао, причао таквим запаљивим говором о  далеким крајевима и обојеним људима да би врло лако ненавикнут  човек на те призоре и сам пожелео да оде о и све то види и доживи. Има некакве сете у том гласу, некаквог лудачког заноса који као вино угреје смрзнутог човека. 

Ал ђаво је тај што  од човека жели скитницу направити.

А од њега је то и успео.

Да је бар шта скућио или донео са тих путовања. Враћао се сваки пут уморан, празних џепова, вукући стари кофер за излизаним ципелама.

У њему осим разгледница, књижурина и којекаквих тричарија, не донесе ништа. Само приче. Увек приче.

Сажали се човек кад га погледа, и види да  живи тешко. Ал то  то од њега нећеш никада чути.

Ма таквима је увек добро, ја да вам кажем.

Док ја имам и вереницу и добар посао и сигурну будућност, он нема ништа. Нема пас за шта да га уједе што би народ рекао.

Ја се стално нервирам, док се он смеје и ако нема ни зашто. Он који треба да плаче над својом судбином, смеје се. Самом себи. Мени. Свима нама. И то ме разбесни.

Реците да то није богохулно? Молим вас. Одбијати живот и на такав начин пркосити свемиру. 

Узгред.

Ради на пијаци. Продаје дугмад.

Све што заради , попије. 

А што ли и не попије он од тога купи опет неке књиге и туђе слике.

Па то онда окачи по стану и тиме се хвалише кад му неко дође.

Па кад устане седне испред  тих истих слика и седи по цео дан гледајући у њих.  

По улици кад га видим како вуче под руком платно и боје. Постидим се. За кога то слика, питам се. Нико му месецима није купио ниједну једину слику.

Од врлина  његових свашта рекох, ал рећићу Вам још и ово.

Ретко прича, aл уме да слуша.

Ја сам му причао свакакве измишљотине и лагао сам га кад год сам стигао, а он је у то веровао. Чудио сам се самом себи како може да буде толико наиван и ненавикнут на овај свет.

Такође када је тешко, јако ће ти стиснути руку и потапшати по рамену.

Казаће ти да је упркос свему живот леп.

Такав вам је он.

И зато што је такав, ја га продајем.

Та  мени  то ништа не представља.

Ако некад ипак постане велики сликар, у шта искрено сумњам, постаћемо поново пријатељи.

Рећићу, да га познајем, а он ће ми пружити руке.

Али сада, сада ми искрено не треба.

Имам свој посао, своју вереницу и свој пут.

Мени  је земља увек црна. Мени је небо увек плаво.

И никада неће бити другачије.

Зато морам да га продам.

А цена?

          А цена није ни важна. Зар се новцем све може казати? Па зар новац да говори уместо нас.

Будимо људи. Договоримо се.

Разменимо се.

Дајем га ето за пар ципела, зимских.

Пашће снег.

Биће хладно.

Уствари, не, не, немојте.  Не треба. Па ја већ имам довољно.

Поклањам вам га.

Само га узмите, ако желите.

Као псето.

Божић је.

Писмо Деда Мразу

Драги Деда Мразе,

Најпре се надам да си добро и здраво, и  да те здравље и даље добро служи.  Бринем се да те гдегод није сустигао хладан ветар и затрпао снег па да сада нациркан лежиш  у неком каналу.

Као прво знам да ово писмо вероватно никада нећеш прочитати и знам да те вероватно савршено заболе за ово моје писмо, као и за сва она претходна.

Међутим ја сам ипак решио да ти пишем, па ако икада оно доспе у те твоје остареле руке,  рачунам  да ћеш имати толико снаге и воље да прочиташ ових пар речи.

Знам, знам, знам.  Знам шта ћеш да кажеш.

Жалићеш се да више не видиш добро, као и готово сви старци када их нешто мрзи. 

Жалићеш се да си презаузет и да ти дневно стиже на хиљаде дечјих писама из различитих крајева света.  Жалићеш се да те ирваси не слушају и да те више не чекају пред кафаном док се мртав пијан тетураш ка санкама Жалићеш се да се појавило хиљаде твојих копија са лажним брадама..

Жалићеш се и увек ћеш се жалити ти проклети чичо.

Вероватно ћеш мислити да сам пијан или напушен. Ал нека. Ми се никада нисмо разумели, зашто би овај пут било другачије?

Некада сам веровао у тебе. Као и гомила деце широм света. Током целе године сам се трудио да будем добар дечак. Да поштујем родитеље, радим домаће и идем у кревет у 10.

Веровао сам у све твоје глупости. Да живиш на крају света где траје вечна ноћ, где је небо прошарано оном зеленкастом светлошћу са хиљадама расутих звезда. Да носиш оно смешно црвено одело, и да се спушташ низ димњак.. Па  чак и то,  да пијеш кокаколу на -20

.

Такође сам веровао, да се увече док седиш уз камин и читаш пристигла писма и даље осмехујеш онако доброћудно како то само старци умеју. Да док у врећу трпаш поклоне бринеш да ниједно дете не буде заборављено. Посебно сам веровао да ону напуштену децу што живе по сиротињским домовима никада нећеш заборавити. Ал заборавио си ти њих. Исто тако си сметнуо са ума, да су нека од те деце гладна, да уместо за твоју кокаколу немају ни за хлеб.

Веровао сам у тебе, све док ме ниси зајебао, ти префингани, матори лешинару!

Очекивао сам те сваке године. Писао ти на десетине писама и молио поштара да их случајно не изгуби негде успут. Очекивао сам да ће бар једно стићи до тебе. Најжалосније је што она нису  ни имала где да стигну.

Чекао сам и надао се.

Када би сваке Нове године завирио испод јелке тамо би изнова проналазио: ништа!

-                    -  Деда Мраз је опет заобишао нашу кућу -  говорио би мами.

Заклињао са се да следеће године морам бити бољи. Више ћу учити и боље слушати. Исто тако, нећу говорити ружне речи и помагаћу баки да залива руже. Бићу још бољи. Бићу златан дечко. Следеће године ћеш  сигурно свратити.

Али ти се за ових  25. година ниједном ниси нашалио да дођеш.

Хоћеш ли сад опет да се вадиш да ниси стигао?  Да су те сметови завејали? Да су те разбојници опљачкали? (Којих признајем не мањка на овим просторима. ) Или да можда ниси дошао јер  овде нема аутопутева? Па шта ће ти аутопут, човече? Зар ти не возиш санке са свим оним ирвасима? Или си и то слагао.

Слагао си ме да постојиш.

А мени је и даље тешко да поверујем у то, и зато ти ово пишем. Хоћу нешто да ти кажем па макар то отишло у ветар.

Поред свег разочарања тобом,  ја и даље децу учим да сањају и да воле.. Да никада не престану да маштају. И да се надају..

Упркос свему и ја се и даље надам.

Надам се да ниси само реклама, где су те ко домине сложили од десетине различитих ликова, од којих ти је један дао глас, други браду, трећи косу. Да си имагинација. Илузија. И да никада и нигде у свету ниси постојао под било којим именом.

Надам се да те још увек није обузела она старачка похлепа па да осим новца, који зарађујеш снимајући рекламе,  не видиш колико те  болесне деце чека у  свету приљубљена уз хладна прозорско окна.

Надам се исто и да негде у свету постоји хиљаде стараца попут тебе који живе за дечији осмех, чији су унуци сва деца света. 

Још се надам...Да ћеш коначно баталити кокаколу и почети да пијеш пиво. Да ћеш се коначно оканути глупих америчких филмова и урадити нешто корисно.

И да на све ово нећеш рећи само оно, свима познато: Хо хо хо!!

Надам се..

Да ипак постојиш..

И да ћеш ме послушати.

Твој добри дечко