уторак, 3. јануар 2017.

Остајем у Србији








Свимa вама који сте отишли одавде и олако оставили иза себе оно за шта су се наши стари борили..

Свима вама који сте заборавили да су наши стари прешли Албанију, да бисте ви данас овде живели, а ми владали..

Свима вама којима памети очигледно мањка, желим да поручим: Вратите се!

Сматрам ово као своју моралну дужност, као пре свега, политичара, народног посланика, оца двоје деце, и срећно ожењеног човека.

Питам вас лепо зашто сте отишли? А ви здушно одговарате: - Због лопова.

Кажете ви који сте тако ојадили ову државу и исто тако само побегли. Без хвала. Без извини.

Називате нас лоповима, ви који немате нимало захвалности за све што вам је дато и уложено у вас.

Почећемо отпочетка.

Школовали сте се бесплатно на државним универзитетима, где је школарина једва 6 просечних плата.  Ако вам је то много, и жалите се да сте уз то морали и да учите, могли сте да упишете један од приватних факултета где сте морали само да платите и добијете диплому. Могли сте да бирате.

Јели сте у мензама пире/грашак за 70 динара. Пили сте пиво из дволитарке и спавали по рупама. Шверцовали сте се у бусу, возу и авиону, јер је ово једина земља на свету која вам је то омогућила.

Радили сте преко студентске задруге која вам је узела једва пола од оног што сте зарадили.  Студирали сте у граду који је познат по бурном ноћном животу, лаким женама и јефтином алкохолу. Имали сте сплавове које сте избегавали јер сте више волели опуштенија места. Имали сте најбољу храну на свету, типично српски бурек и још српскији Мек.





Имали сте најбољи културни живот у региону, од Цеце на Ушћу до Лукаса на Маракани.

Имали сте прилику да идете на утакмице, разбијате неком главе и скандирате шта вам кажу.

Имали сте прилику да сретнете људе који путују са ранцем на леђима и видите да смо најтуристичкија земља на свету, и да не морамо нигде да идемо, јер свет долази баш код нас.

Имали сте шансу да се увалите најпре у студентски парламент, а одмах затим у неку странку, да научите да крадете, ако и не научите, ми бисмо вас научили. Али нисте.

Имали сте све, и све вам је дато, а ви сте и даље незадовољни. 

Како вас нико није што бисте ви рекли смарао за посао када сте коначно завршили факултет ви сте се због тога наљутили. Ко се нормалан још љути што му не дају да ради?

Упркос свему наведеном ви сте незадовољни. Само је вама тешко. Вазда нешто протествујете, вазда се нешто буните.

Не размишљате да је зато што ми лоше живимо крив неко други. Крив је него како. Криви су баш они којима ви бежите.

Вашингтон. Лондон. Брисел.

Не размишљате о томе да су нас бомбардовали, па нас покрали, а сад нас и зајебавају. Не размишљате о томе да наша власт ради све на томе да нам осигура бољи живот. Други живот. Онај живот. И да је у ту сврху повећала уписну квоту на теолошком за дупло.





Не размишљате колико је тешко владати у празној кући, где има хиљаду гладних уста, и где све партијске кадрове треба нахранити и материјално збринути.

Не размишљате колико је  то тешко из дана у дан изнова лагати, да нам је боље, а није. Колико је тешко сам себе лагати да си поштен, а ниси. Колико је тешко смејати се кад ти се плаче. Колико је тешко возити се службеном лимузином када би се радије провозао ГСП ом.  Колико је тешко свакодневно гостовати на телевизији и вазда причати старе приче.

Најавили смо борбу са тајкунима. Па јесмо ли их похапсили? Јесмо. Јесмо ли их пустили? Јесмо. Јесмо ли их протерали? Јесмо. Јесу ли се вратили? Јесу.

Па шта хоћете?





Ето због свега тога ја сам решио да  вас питам, а шта је то што бисте желели да је другачије? Шта је то што вам сметаи што вас омета да слободно живите? Ко вам то брани? Од чега бежите? 

Па ви онда кажете:

Ви бисте да радите, а да уз нормалан живот, без одрицања годину унапред, летујете, па чак и зимујете.

Ви бисте да посао нађете преко конкурса, а не преко рођака, странке или швалера.

Ви бисте да не морате да спавате са шефом да не би вечно остали млађи референт.

Ви бисте да се уместо семафора, отварају фабрике, а уместо кладионица школе.

Ви бисте да се мање граде цркве, а више путеви, вртићи и болнице.

Ви бисте да возите ауто по могућству млађи од вашег оца, и да живите у сопственом стану па макар и у Вишњици.

Ви бисте да вам деца одрастају збринута и спокојна, а да ви бар 4 сата дневно проведите са њима.

Ви бисте да се знање цени, па да вам идоли деци буду стручњаци и научници, а не фудбалери који се жене певачицама.

Ви бисте да су вам комшије културне и да на ваше Добро јутро, одговарају истим таквим.

Ви бисте да вам гробар није председник државе већ неки иоле  образован и пристојан човек.

Ви бисте да уместо бољег живота на државној телевизији, живите један такав.

Ви бисте да други уместо вас не говоре да вам је добро, кад буде сами ћете рећи.
Ви бисте да свако говори само оно у шта се разуме.

Ви бисте да не будете опорезовани поданици, него грађани првог реда,  јер је ово ваша земља, колико год да је неки други присвајали.

Ви бисте радије да уместо страначке књижице имате картицу Народне библиотеке.

Ви бисте да закони важе, и да важе подједнако за све.

Ви бисте да  живите у страху од закона, а не од полиције.

Ви бисте да се шалтерски службеници бар понекад осмехну, ал не због тога што немате један папир.

Ви бисте да вам доктор најпре погледа дисање пре него што вам завири у новчаник.

Ви би сте да поп заиста верује у оно што прича, да учи љубави, милосрђу и праштању, а не томе да смо небески народ.

Ви бисте да уместо о Хрватима радије причате о Старим Грцима, а уместо о политици да  радије причате о уметности.

Ви бисте да се уместо  Путину мало више дивите Достојевском.

Ви бисте да уместо рециклажног папира на трафикама купујете озбиљне часописе које пишу исто такви новинари.

Ви бисте да о историји причају стручњаци, а не кондуктери.

Ви бисте да уместо списатељица имате озбиљне писце и песнике.

Ви бисте да најзад престанемо да се хвалимо својом глупошћу и да дамо предност другим стварима.

Ви бисте да свако ради свој посао, и да га ради најбоље што уме.

Ви бисте да се о традицији мање прича, а да се она више поштује.

Ви бисте да уместо фресака политичара по зидовима затичете тобож неке светитеље

Ви бисте да вас нико не сажаљева, и ви не морате  неког да сажаљевате.

Ви бисте да се осмехујете, а да то буде искрено.

Ви бисте да вас не лажу и да ви не морате да лажете, када ћете вратити дуг. 

Ви бисте радије да не морате ником ништа да  дугујете, а поготово не банкама.

Ви бисте да су позоришта пуна, а народне кухиње празне.

          Ви бисте да радите да би живели, а не да би преживљавали.

Ви бисте да жени уместо батина, поклоните ипак нешто друго, по могућству један цвет.

Ви бисте да родитеље уместо у  дом радије пошаљете да путују по свету, а ако им је то далеко онда бар у бању, заслужили су верујете.

Ви бисте да се радујете, осмехујете и надате.

Ви бисте да се свако јутро будите насмејани, уверени да све није баш овако труло.





Ви бисте да вас не бииип у мозак сваки дан, а ако баш већ мора, онда бар повремено.

Ви бисте..да сте човек, а да живите у Србији.

Ви бисте радије остали..

Ви бисте...


Али..

Ми не бисмо.