Сумња

      

      Сумња се у мени јавила оног дана када је уплашено руком заклонила екран свог телефона. 

    Насмејао сам се њеној неспретности на шта ми је узвратила нервозним осмехом и још нервознијим пољупцем.

        Било је у њему нечег страног, нечег туђег, уплашеног и изгубљеног. Био је по свему другачији, од свих пољубаца које смо годинама размењивали.

        Мислио сам заборавићу, али нисам могао. 

     Имали смо складан брак, заиста један од ретких, за које се говорило да такви више не постоје, где љубав и поштовање нису временом бледили већ су постајали све јачи и пунији.

      Поносио сам се са својом женом, а верујем да је и она са мном. Затицао сам је често док је са таквим одушевљењем пријатељицама препричавала неки мој догађај,  као да се радило о неком књижевном јунаку, а не обичном општинском чиновнику.

    Међутим овај пољубац носио је са собом укус сумње , и уместо као олакшање уздрмао ме је из корена.

   Могу се хиљаду пута заклети да је тако, и да је овај пут заиста било другачије. Не знам. Једноставно сам осетио. Неку чудну боју, неки чудан укус. Осетио сам да те усне више нису само моје, а  ако су ми икада стварно припадале, сада то засигурно више нису..

    Мирис тог пољупца залепио се у мени и држао ме данима и пратио ме попут воња ког се стока тешко ослобађа. Посумњао сам, првипут и једини пут, и није ме лако пуштало.

   Питао сам се, шта ако све у шта сам дубоко веровао за шта сам живео и није баш тако..Шта ако сам све уобразио или шта ако ми је говорила само оно што сам желео да чујем, а ја то прихватао као апсолутну истину. Шта ако то није жена какву познајем већ само њена маска коју годинама гради и брижљиво дотерује.

   Сумња ме је раздирала, и због тога све се променило и ништа више није било могло да остане исто. Магија која се годинама градила једноставно се за час изгубила, нестала и истопила, а уместо ње остала је чаура празна и шупља. Узалуд смо је улепшавали дотеривали, она је и даље остала то што јесте. У њој ничег није било. Узалуд су били њени поклони кад им се више нисам радовао и у њима само  видео  покушај да се замаскирају ствари.

   У мени је попут корова растао отров, ширио се ко невидљива болест и затровао ме целог.

   Постао сам неко други и личио сам на старца, сујетног и озлојеђеног који је тек пред крај живота схватио да је све промашио.

    Дани су ми се изменили, а заправо су постали исти. Једнолични, бедни и огорчени.

    Знао сам да је она  млада, додуше не превише млађа од мене али и даље у годинама, када се о њеној лепоти још говорило, па сам од дана кад сам је упознао, морао да се помирим са свим ћудљивостима њене природе и насртајима других мушкараца. Њена ћудљивост огледала се у њеној не претераној причљивости, чак шта више у томе да није много причала, бар о ономе што ме је тада страствено занимало. Нисам много знао о њој иако смо већ десет година у браку. Била је таква и ја сам то поштовао. Нисам чак ни знао све њене пријатеље, само неке. Па нисам знао ни све људе са којима се дружила и излазила, а за које је говорила да су неважни и да су јој случајни пријатељи.

    Дани су пролазили, а уместо књига, које је одушевљењем читала, у њеној руци навикао сам да виђам телефон. Уствари не један, него више њих, са многобројним картицама које је мењала. Стално се са неким чула, затим би постајала узнемирена и уплашена, као да се плашила да ће се то једном прекинути.

    Док би лежали у кревету, а ја се претварао да сам заспао она га је  укључивала заклањала се јастуком и неком писала. Нагињала се на мене проверавајући  да ли спавам, па се враћала њему и осмехивала се исто онако као некада мени. Он ју је сада освајао на неки други, лепши начин, па све оно што смо заједно постигли деловало је сад не тако посебно и већ виђено.

     Ноћима сам лежао  непомично и правио се да спавам док је она заклоњена јастуком куцала поруке.  У мени је горело, сваким даном све више.

Бес који ме је обузимао савладао ме је у потпуности и учинио беспомоћним, а слабост у рукама и недостатак доказа одузимали су ми право да било шта кажем. Могао сам само ту да лежим док о мојој судбини одлучивао неко други.

Ништа што би тада рекао није могло да било шта промени. Рекла би да сам љубоморан и луд, уследила би свађа па би се она због тога љутила или отишла. Знао сам то. Али упркос свом презиру који сам осећао у овом тренутку према њој, том превртљивом женском створу, најмања ствар коју сам  желео јесте да оде. Желео сам да све ово некако заборавимо и да опет буде моја, потпуно моја.  Желео сам једино њу, више од свега, њу, жену која ме је сваким даном све више одбацивала.

    Осећао сам се јадно и преварено док сам лежао у кревету, а док се устаљени ритуал претходни вечери изнова понављао. Псовао сам у себи и питао се како може, али ипак ништа нисам рекао. Ћутао сам, а типкање њених прстију додатно ми је разарало мозак. 

  Постајало је све горе. Сада сам већ био уверен да је нешто итекако прикривала. Пратио сам сваки њен покрет. И све ми је било јако сумњиво..Све,апсолутно све. Од начина на који ходала, на који говорила па све до једног јутра када сам у купатилу пронашао моју усамљену четкицу за зубе. Стајала је сама и наслањена се на зид чаше. Када сам јее питао где је,рекла је да је негде у соби, да ју је случајно однела и видео сам да лаже, па нисам даље инсистирао.

  Сваки пут се шминкала када би излазила што пре није имала обичај. Примећивао сам како се посматра у огледалу пажљиво испитујући сваку своју бору. Деловала је сетно и меланхолично сваки пут кад би се погледала као да је страховала да неће бити довољно лепа за оног за кога се дотеривала.

   Било је дана када бих  кривио себе и говорио: Умишљаш. Она те воли. То се види.

   Oнда би покушавао да се сетим свих тренутака када је потпуно била моја, када ме је грлила безрезервно, када је на моје груди наслањала своју малу главу док сам јој мирисао косу. Знала је тако необично да ме гледа да би пред њом губио сваку надмоћ, коју природно мушкарац осећа над женом, и постајао умиљат попут каквог кучета, које вам се мота око ногу.

  Када сам сада о томе размишљао, нисам успевао да се сетим ниједног светлог момента. Сумња је обојила све, и сада више иза њених сјајних очију нисам назирао ону топлину већ само подлу и циничну превару.

  Онда сам почео да је избегавам, да према њој будем хладан и одмерен, а уместо прегршт пољубаца којим сам је будио свако јутро, уследио је само један, хладан и безличан.

  Као да је осећала моје неспокојство, па је ширила је руке и падала у мој загрљај, и грлила ме тако јако, као да ме дуго неће видети, али и у најлепшим треницуима осећао сам зебњу која ме је уништавала. Пар пута сам је ухватио да ме је гледала док сам спавао, и то ме је узнемирило. Мислим да се двоумила да ју је савест притискала да ми се отвори и призна али ипак је издржавала.

  Страховао сам од истине, али без  ње нисам могао живети.

  Једне вечери, oтишла је у стан своје сестре после једне од мучних свађа које смо имали. Вратио сам се у собу, ал нисам могао да се смирим. Мучило ме је осећање кривице и неправедности према њој. Шта ако све није онако као што изгледа, говорио би себи, шта ако грешим.

  Упалио сам ауто и кренуо за њом. Желео сам да се попнем горе и да јој кажем све, да је на коленима молим да ми опрости јер сам потпуни идиот зато што сумњам у жену попут ње.

  Стигао сам до  улаза и секунд пре него што сам изашао, опазих је како излази са непознатим мушкарцем који ју је пратио. Ушли су заједно у такси. Кренуо сам за њима. 

  Такси се зауставио испред сиве опустеле зграде. Деловало је да годинама нико ту није становао. Откључао је врата и ушли су унутра Изашао из аута и пошао за њима. На пола пута до улаза ноге су ми већ клецале и тешко сам дисао. Зауставио сам се удахнуо дубоко па пошао напред. Међутим кад сам дошао до врата, снага ме је потпуно издала. Срце ми је лупало, док ми је дрхтавица прожимала цело тело. 

На интерфону је стајало само једно дугме, а поред њега име – адвокат Недељковић.

  Значи тако рекох себи. Адвокат. Дабоме. Ко да је и битно. Адвокат, доктор, професор, инжењер..сасвим свеједно ко је тај мушкарац и чиме се бави..шта је важно...углавном у питању је неко други, не ја.

  Размишљао сам да ли да уђем, да их затекнем и да се у све то уверим својим очима. Да је погледам само у очи и одем.

  Осећао сам се слаб и клонуо. Нисам могао. Било је ово и превише лоших вести за један четвртак.

  Вратио сам се у ауто и плакао попут детета. Неко други је узео једино што ми је вредно, а ја ту не могу ништа. Седео сам и чекао, надао се да ћу се тргнути, да ћу се пробудити али то се није десило. Почела је киша. Покренуо сам машину и возио се без правог пута и циља. Нисам знао где сам желео да одем, али једино сам знао где никако нисам-кући. Затворен у лоше окречене зидове угушио би се својим бесом. Напољу је како тако изгледало лакше. Брисачи су склањали кишу у страну, ослобађајући оно мало чистог видика који ми је остајао.

  Након неколико сати затекао сам себе да лежим на задњем седишту са полупразном флашом у руци.

   Деловало ми је да сам се помирио са чињеницом да је све тако како је, и да ја ту не могу ништа променити. Такав је живот-понављао сам у себи ту много пута изговорену фразу. 

  Следећег јутра, решио сам да све променим. Устао сам раније, на брзину се обријао и позвао је. Телефон је одзвонио двапут до краја. Није се јављала.

  Вероватно је преспавала код њега-рекох мачку док сам му у зделу сипао храну. Он се баш и није претерано узбудио том чињеницом па се већ посветио свом доручку.

  Није ми преостајало ништа друго него да седим и да чекам. Знао сам да ће доћи око 12, као и обично. Размишљао сам како да почнем разговор, али од саме помисли  на то руке су ми дрхтале, да је било другачије вероватно би их истим и удавио. Желео сам да останем господин, а исто тако желео сам да јој сручим све у лице.

Ушла је на врата и безвољно спустила торбу, угледавши моје лице зауставила се на сред собе. 

       - Нешто није у реду ? – упитала ме је.

         - Седи- рекао сам и примакао јој столицу.

Окренула се иза себе као да је очекивала да јој неко прискочи у помоћ. Ја сам пребирао речи као најбоље карте и трудио се да останем достојанствен. Сузе су ми грунуле на очи и сливале се низ образе против моје воље. Нисам желео то да јој приуштим. Нисам желео да сав мој бол стане у њих. Било би то превише јефтино. Устао сам погледао кроз прозор у расцветали врт где су се играла наша деца, и  рекао себи: Не плачи.

Очајање је овладало мноме, осећао сам њене упитне погледе на себи и морао сам да почнем. Рекао сам најпре у себи, а онда на глас:

- Јелена, знам све.

    Очекивао сам да ће скочити на мене, да ће се свим силама бранити, да ће ме питати о чему говорим или одакле знам, али ништа, ништа се од тога није десило. Гледала је најпре у мене, а затим у ивицу стола, на којој су се њени прсти играли. Ја сам рекао још нешто, не сећам се тачно шта, али она није проговарала. 

    Ћутала је и настављала своју игру  са прстима. Као да нисам постојао, тако се понашала. Био сам јој небитан, сувишан створ који је овог тренутка само трошио ваздух

        -      Извини, јел можеш да мало отвориш прозор?

       -   Да отворим прозор?

       -   Да.

    Отворио сам прозор и сео. 

     Гледао сам у њу. 

  Она је на кратко престала са својом игром и гледала ме презриво и са гнушањем. 

    Никад нисам сусрео такве очи, пуне бола и пркоса. Мрзела ме је, мрзела ме је из дна душе.

Из њених очију избијало је очајање, али тако тупо и пасивно као помиреност са својим грехом.

- Ту се ништа не може, тако мора – рече она најзад.

    - Тако мора, баш лепо – одговорих – и кад си планирала то да ми кажеш?

    - Нисам ни планирала. То је моја ствар.

    -  Ниси планирала? Твоја ствар? 

    - Нисам.

    - Ти си болесна, јел знаш? Јако болесна. Ал за то ме баш брига.. Али не желим мене  и њих да увлачиш у ово. Они то не заслужују, они нису ништа криви, јел ти јасно?

        Ћутала је. Победио сам у игри самог себе, па више није имало шта да се каже. Устала је. Узела торбу и окренула се и погледала ме сада на потпуно други начин, сажаљиво и молећи:

       - Знам, знам да је требало то да ти раније кажем али нисам могла. Разуми ако можеш. Нисам желела.  

              - Престани!

        - Могу ли бар још једном да те загрлим?

        - Не можеш. Само иди.

Није више покушавала, узела је торбу и капут и изашла напоље. Гледао сам кроз прозор. Грлила је децу.

Какав патетичан призор – изговорих полугласно.

Напослетку изашла је на капију, осврнула се пар пута и отшетала низ улицу.

Сутрадан су јавили да је умрла. Била је то њена сестра, рођака, већ не знам ко. Пао сам у столицу и минут два наставио да читам вести као да се ништа није десило.

Не то је немогуће. Она мртва? Колико год да сам осећао одвратност према њој због свега овога, није заслужила смрт и ова вест ме је поражавала. Назвао сам поново исти број, и покушао нешто да питам, али од плача ништа нисам чуо до имена болнице где треба да дођем.

Упутио сам се тамо, пресабирајући мисли по глави. Самоубиство, јасно. Убила се, али како?

Страховао сам од тога шта ћу видети. Сломљене кости услед пада, ожиљак од конопца..угрушалу крв. Осетио сам сажаљење према том јадном бићу,неспретном  и ненавикнутом за овај свет, али нипошто кривицу.

То су ти жене рекох себи. Нико не може да их упропасти, као што оне саме себе упропасте својим осећањима. Осуђене су да воле, али вечито неког погрешног, неког ко их одбацује, понижава и у крајњу руку незаслужује.

Ал ето, њихова зависност од љубави, надмашује и ону најосновнију за кисеоником, и када је нема оне не признају и одбацују такав живот.   

Када сам доктора питао како се убила, човек ме је пренеражено погледао и узвикнуо:

- Господине, шта то причате

Показао је руком и пошао сам за њим. Ушли смо у његову канцеларију, а он се поносито зауставио испред некаквих снимака поређаних један поред другог и почео да ми их показује као да се хвали некаквим ко зна каквим изумом.

- Ево видите, није било спаса...Рекао сам...Још највише два месеца...Рекао сам ја то –ликовао је као да се више радује томе што је био у праву уместо да жали за изгубљеним животом.

-  Коме сте рекли?

- Њој..Ви то нисте знали?

Изашао сам, потучен, изгубљен и празан. Ништа није имало смисла или јесте. Крила је од мене да је болесна, али зашто?

Да сада ми је све јасно, болест је то учинила од ње.

Сиротица.

Зато је постала неверна. Знала је јадна да јој је остало још мало, због тога се подала..

Телефон је зазвонио..Био је неки непознат број. Јавио сам се и од свега што сам чуо било је да је то адвокат Недељковић.

Прорадила му савест ниткову. Сад му је дошло на памет. Завео ми је жену, уништио је и упропастио и још има образа да ме назове.

Киптео сам од беса. Хтео сам са неким да се обрачунам. Сео сам у ауто и журио да што пре стигнем до оне зграде где сам је срео како улази. Прошао сам кроз отворена врата и попео се на први спрат. Размишљао сам да га шчепам са врата и да га ударам све докле будем имао снаге.

Већ сам се и спремао тако да поступим кад уместо адвоката нека жена ми је отвори врата, и уведе ме унутра.

Питао сам је:

-    Где је он?

-   Адвокат вас очекује. Изволите.

-    Баш лепо.

Врата су се отворила, а уместо адвоката за његовим столом седео је неки седи старац који се клатио у столици и оловком лупкао по књизи.

-     Где је Недељковић? – упитах га са врата.

- Ја сам. Изволите.

-    Ниси ти. Погледај се на шта личиш. Моја жена никад не би..

Насмејао се. Оборио поглед на књиге испред себе па ме поново погледао.

-  Ја сам. Ваљда нисам баш постао толико сенилан да сам почео лажно да се представљам. Ја сам адвокат Недељковић, ја сам вас звао.

    Говорио је дуго и тихо, као да је већ одвећ засићен животом или да је ово понављао стотину пута.

     Нисам знао шта да кажем, чекао сам да настави. 

    -  Господине, ваша жена је јуче била код нас. Мој асистент ју је довезао овде јер сам ја у годинама и не могу више тако лако да ходам, а госпођа је имала жељу да састави тестамент. Јавили су ми да је данас умрла, молим вас, примите моје саучешће..

Отворио сам писмо  које ми је пружио, прочитао своје име и срушио се у столицу. У њему је дословце писало:

Све што имам остављам мом једином и вољеном супругу..коме све дугујем

Склопио сам очи, тишина је прогутала собу. Нестало је адвоката, нестало је његових књига, остао сам сам држећи само у руци њено писмо опоруке. Испред мене стајала је она, или њена сен, нисам знао.

У даљини су се чули дуги жамори, људи су говорили, али им гласове нисам разазнавао. 

    - Господин је преминуо, неко рече, и ја се окретох али никог не угледах.

   

-           

Остајем у Србији

Свимa вама који сте отишли одавде и олако оставили иза себе оно за шта су се наши стари борили..

Свима вама који сте заборавили да су наши стари прешли Албанију, да бисте ви данас овде живели, а ми владали..

Свима вама којима памети очигледно мањка, желим да поручим: Вратите се!

Сматрам ово као своју моралну дужност, као пре свега, политичара, народног посланика, оца двоје деце, и срећно ожењеног човека.

Питам вас лепо зашто сте отишли? А ви здушно одговарате: - Због лопова.

Кажете ви који сте тако ојадили ову државу и исто тако само побегли. Без хвала. Без извини.

Називате нас лоповима, ви који немате нимало захвалности за све што вам је дато и уложено у вас.

Почећемо отпочетка.

Школовали сте се бесплатно на државним универзитетима, где је школарина једва 6 просечних плата.  Ако вам је то много, и жалите се да сте уз то морали и да учите, могли сте да упишете један од приватних факултета где сте морали само да платите и добијете диплому. Могли сте да бирате.

Јели сте у мензама пире/грашак за 70 динара. Пили сте пиво из дволитарке и спавали по рупама. Шверцовали сте се у бусу, возу и авиону, јер је ово једина земља на свету која вам је то омогућила.

Радили сте преко студентске задруге која вам је узела једва пола од оног што сте зарадили.  Студирали сте у граду који је познат по бурном ноћном животу, лаким женама и јефтином алкохолу. Имали сте сплавове које сте избегавали јер сте више волели опуштенија места. Имали сте најбољу храну на свету, типично српски бурек и још српскији Мек.

Имали сте најбољи културни живот у региону, од Цеце на Ушћу до Лукаса на Маракани.

Имали сте прилику да идете на утакмице, разбијате неком главе и скандирате шта вам кажу.

Имали сте прилику да сретнете људе који путују са ранцем на леђима и видите да смо најтуристичкија земља на свету, и да не морамо нигде да идемо, јер свет долази баш код нас.

Имали сте шансу да се увалите најпре у студентски парламент, а одмах затим у неку странку, да научите да крадете, ако и не научите, ми бисмо вас научили. Али нисте.

Имали сте све, и све вам је дато, а ви сте и даље незадовољни. 

Како вас нико није што бисте ви рекли смарао за посао када сте коначно завршили факултет ви сте се због тога наљутили. Ко се нормалан још љути што му не дају да ради?

Упркос свему наведеном ви сте незадовољни. Само је вама тешко. Вазда нешто протествујете, вазда се нешто буните.

Не размишљате да је зато што ми лоше живимо крив неко други. Крив је него како. Криви су баш они којима ви бежите.

Вашингтон. Лондон. Брисел.

Не размишљате о томе да су нас бомбардовали, па нас покрали, а сад нас и зајебавају. Не размишљате о томе да наша власт ради све на томе да нам осигура бољи живот. Други живот. Онај живот. И да је у ту сврху повећала уписну квоту на теолошком за дупло.

Не размишљате колико је тешко владати у празној кући, где има хиљаду гладних уста, и где све партијске кадрове треба нахранити и материјално збринути.

Не размишљате колико је  то тешко из дана у дан изнова лагати, да нам је боље, а није. Колико је тешко сам себе лагати да си поштен, а ниси. Колико је тешко смејати се кад ти се плаче. Колико је тешко возити се службеном лимузином када би се радије провозао ГСП ом.  Колико је тешко свакодневно гостовати на телевизији и вазда причати старе приче.

Најавили смо борбу са тајкунима. Па јесмо ли их похапсили? Јесмо. Јесмо ли их пустили? Јесмо. Јесмо ли их протерали? Јесмо. Јесу ли се вратили? Јесу.

Па шта хоћете?

Ето због свега тога ја сам решио да  вас питам, а шта је то што бисте желели да је другачије? Шта је то што вам сметаи што вас омета да слободно живите? Ко вам то брани? Од чега бежите? 

Па ви онда кажете:

Ви бисте да радите, а да уз нормалан живот, без одрицања годину унапред, летујете, па чак и зимујете.

Ви бисте да посао нађете преко конкурса, а не преко рођака, странке или швалера.

Ви бисте да не морате да спавате са шефом да не би вечно остали млађи референт.

Ви бисте да се уместо семафора, отварају фабрике, а уместо кладионица школе.

Ви бисте да се мање граде цркве, а више путеви, вртићи и болнице.

Ви бисте да возите ауто по могућству млађи од вашег оца, и да живите у сопственом стану па макар и у Вишњици.

Ви бисте да вам деца одрастају збринута и спокојна, а да ви бар 4 сата дневно проведите са њима.

Ви бисте да се знање цени, па да вам идоли деци буду стручњаци и научници, а не фудбалери који се жене певачицама.

Ви бисте да су вам комшије културне и да на ваше Добро јутро, одговарају истим таквим.

Ви бисте да вам гробар није председник државе већ неки иоле  образован и пристојан човек.

Ви бисте да уместо бољег живота на државној телевизији, живите један такав.

Ви бисте да други уместо вас не говоре да вам је добро, кад буде сами ћете рећи.
Ви бисте да свако говори само оно у шта се разуме.

Ви бисте да не будете опорезовани поданици, него грађани првог реда,  јер је ово ваша земља, колико год да је неки други присвајали.

Ви бисте радије да уместо страначке књижице имате картицу Народне библиотеке.

Ви бисте да закони важе, и да важе подједнако за све.

Ви бисте да  живите у страху од закона, а не од полиције.

Ви бисте да се шалтерски службеници бар понекад осмехну, ал не због тога што немате један папир.

Ви бисте да вам доктор најпре погледа дисање пре него што вам завири у новчаник.

Ви би сте да поп заиста верује у оно што прича, да учи љубави, милосрђу и праштању, а не томе да смо небески народ.

Ви бисте да уместо о Хрватима радије причате о Старим Грцима, а уместо о политици да  радије причате о уметности.

Ви бисте да се уместо  Путину мало више дивите Достојевском.

Ви бисте да уместо рециклажног папира на трафикама купујете озбиљне часописе које пишу исто такви новинари.

Ви бисте да о историји причају стручњаци, а не кондуктери.

Ви бисте да уместо списатељица имате озбиљне писце и песнике.

Ви бисте да најзад престанемо да се хвалимо својом глупошћу и да дамо предност другим стварима.

Ви бисте да свако ради свој посао, и да га ради најбоље што уме.

Ви бисте да се о традицији мање прича, а да се она више поштује.

Ви бисте да уместо фресака политичара по зидовима затичете тобож неке светитеље

Ви бисте да вас нико не сажаљева, и ви не морате  неког да сажаљевате.

Ви бисте да се осмехујете, а да то буде искрено.

Ви бисте да вас не лажу и да ви не морате да лажете, када ћете вратити дуг. 

Ви бисте радије да не морате ником ништа да  дугујете, а поготово не банкама.

Ви бисте да су позоришта пуна, а народне кухиње празне.

          Ви бисте да радите да би живели, а не да би преживљавали.

Ви бисте да жени уместо батина, поклоните ипак нешто друго, по могућству један цвет.

Ви бисте да родитеље уместо у  дом радије пошаљете да путују по свету, а ако им је то далеко онда бар у бању, заслужили су верујете.

Ви бисте да се радујете, осмехујете и надате.

Ви бисте да се свако јутро будите насмејани, уверени да све није баш овако труло.

Ви бисте да вас не бииип у мозак сваки дан, а ако баш већ мора, онда бар повремено.

Ви бисте..да сте човек, а да живите у Србији.

Ви бисте радије остали..

Ви бисте...

Али..

Ми не бисмо.