Размишљање једног обичног/необичног српског попа

Име ми је Милоје. Можете ме звати и отац Милоје. Ако баш хоћете.

Ја сам свештеник или што би ова наша бедна руља рекла – поп. Не могу никако да науче да ја нисам обичан сеоски поп који преподне звони у цркви, а поподне овце чува. Ја сам протојереј. То сваки учен човек зна кад види онај мој златни напрсни крст током службе. Ал шта крдо зна, осим да виче спремај паре, ето попа.

Пре него што почнемо дозволите ми да вам испричам један виц о поповима. То јест о нама.

Причају два попа:

- Јој, знаш шта ми се јуче десило. Дођем јуче у манастир, уђем у прву ћелију ,реко мало да одморим пред литургију, кад тамо часна сестра, и то лежи, гола на кревету!!!

- И, шта си урадио, пита га овај други.

- Па покрио је, шта друго. Шта би ти радио – упита овај.

- Па исто би слаг'о, к'о и ти...

Хахаха да се нашалимо мало. Па људи смо. Бог смех не брани. Хвала Богу.

Но где смо оно стали? Аха знам. 

Ви ме слободно можете звати поп. Ал чисто да знате, да ја нисам обичан поп. Зашто ја нисам обичан поп?  Прво што живим у граду, то јест вароши и са селом сам одавно раскрстио. Друго што сам ја силне школе и озбиљну науку изучавао не би ли дошао овде где сам.   Са овцама сам такође раскрстио. Мада са јагањцима нисам. Ништа лепше од печеног јагњета онако врућег. Но нисам о томе хтео, њему ће се касније вратити кад завршим са вама. 

Почесмо о мом школовању. Три сам богословије изменио док нисам нашао ону праву. Две сам самовољно напустио, а из једне су ме истерали зато што сам хтео да учим. На крају сам нашао одговорајућу. У њој нису штедели на храни, нису нас терали претерано да читамо већ првенствено да слушамо. Тамо сам се ја научио и дисциплини и посту. У богословији смо постили за све велике празнике  и то до подне. Било је и изузетака. Ти лудаци, да Бог опрости на изразу би  постили месецима и молили се свакодневно по пар сати запостављајући све своје друге и прече обавезе. Као што је на пример редован одлазак у кладионицу. Ал нећу о њима. У сваком житу има кукоља. Знате и сами.

И тако сам ја мучно учио свакодневно. Од књиге сам правио скрипте, мада чешће од скрипте нове скрипте. Нисам много волио да читам више сам волио да бојим. Увек сам имао ту уметничку страну. Ал и што читати? Кад се суштина не може очима сагледати,  ко што оно каже она једна позната књига. Ја мислим да је би написао неки Србин. Неки Антоније. Но имајући то у виду, ја би  маркером бојио тај текст са таквом прецизношћу да се задивите . Па тако кад све лепо окречим једном бојом, онда узмем другу па наново.  Жуто, зелено, розе. И знање само дође. 

Но дабоме, када сврших са науком дође ред на најважнији задатак у животу сваког попа. Оженити се. Требало је трипут премерити, а једном пресећи. Избор је био велики, али сам се морао да одлучим само за једну. Мислим званично. Избор је пао на кћер газда Радована. Он ти има цементару. А пре је правио креч. Кажу да је пун ко брод. Ни сам не зна колико има. Има и станова неких и овде а и тамо по Београду. Може од ренте само да се живи. А мушког наследника нема. И све ће то остати мени, то јест нама, то јест њима – нашој деци. Има да уживају! Ако сам се ја бар мучио, они неће.

 И прво хтедох Даринку. Ал се прочу да је нешто болешљива. Стално долазише у цркву и тако се усрдно мољаше као да од неке болести пати од које нема лека. Док би наш попа певао, њој све нешто очи као да су пуне суза. И ту мени би сумњиво. И ја се ту мало стукну.

Ал ко што вам рекох. Газда Радован беше добар човек. О каква је то људина била. Па онакав грмаљ са широким лицем и оним густим брковима, ко га не би само пожелео за таста. Кад га видим само просто ме некаква милина обузме. Он у цркву кад дође на сваку икону по црвену новчаницу метне. Дубоко се поклони, пољуби крст па  и њега дарива. Па стане у страну, неће да се намеће. А ја да могу у сред цркве би га ставио, да га гледа сав онај народ. Узор да им буде. О Бог му рајско насеље подарио!

И због таквог човека ја узох Дринку за жену, Даринкину сестру. Беше ем млађа, ем лепша. Таман је почела да добија оне девојачке облине. Још кад порасте мало. Биће авион.

И направисмо свадбу. И то какву свадбу, од хиљаду званица. Звасмо сву родбину, и са моје и са њене стране. Венчао нас је владика лично. Било је брате драги и да се и једе и пије колико хоћеш. Тог месеца ниједна овца, у целој околини, не заблеја у тору. Јер све поклаше за нашу свадбу. Ал тако и треба једном се поп жени.

Пошто се сврши прослава преселисмо се у варош, где нам благочестиви Радован даде тек саграђену кућу да се у њу уселимо. Ја се отимах колико могу да не треба и да ме је срамота од толике његове доброте, ал он баш наваљиваше, да ја на крају да га не увредим попустих и он је на мене преписа.  И тако и би.

А Дринка се показа ко добра. Кротка беше попут неког јагњета. Како ме је упознавала, тако ме је све више волела. Сваки дан би јој доносио по неки поклон. Некад шешир, некад чизме, а некад плећку. Њене очи би се цаклиле док би отварала добро увијен поклон. А онда ми падала у загрљај. И онда би се обоје потпуно предавали главној дужности сваког брака. Ваљало је ову силну децу изродити. 

А од деце имам четворо. Три сина. И све их дадох да богословље изучавају. Ваља неко моју службу наставити. Нећу ни ја довека. И добро уче, не жале се на њих. Пошаљем им пара да имају да не оскудевају. Најмлађем купих сад нови телефон. Тек што је изашао. Ниједно поповско дете још га није узело. Треба му за школу. Где да дође са неким старим па да му се друга деца смеју. И да мисле да смо сиротиња. Ил не дај Боже да сам шкрт! Е није поп циција!

Шта ћеш, кад се мора.

Кћер удадох за једног јереја ту из Шапца. Његов отац увози половњаке из Немачке. Добро им иде. Добро се слажу. Ништа им не мањка. Хвала Богу.

Живим скромно као и сваки добри хришћанин. Помажем колико могу. Позајмио сам паре неком слепцу, извините на речнику, каже треба му за малу. Мора да наочаре носи. Не види. Није ни чудо мора да стално виси за компјутером.

Јуче рекао вратити. Ал не враћа, враг га однио. Зар ја морам да га подсећам? Ма чекај, сутра ћу га ја подсетити после литургије, кад будем држао беседу. Има да се зацрвени као ћуран.Једва чекам. Ал тако и треба кад не зна реч да одржи. 

Ми попови, свим добрим волимо да се похвалимо. Добрим колима, новим телефоном или лепом женом. Па тако ћу и ја пре него што пређем на ово моје горе поменуто размишљање.

Од кола имам голфа шестицу, од телефона ајфон исто шестицу, ал онај већи. За жену имам већ горе поменуту Дринку. Нисам је мењао. Хахахаха.

Пропала је и угојила се. Ал има својих врлина. Што је најважније не противречи. Као и све жене, само ти њој дај њено следовање, било у новцу или натури и буди миран. Ал она Машова Љиљана. Е оно ти је жена. Кад прође, е све ти од оних груди немаш где другде гледати. Саме ти се очи за њене груди прикивају. Па од муке на литургији кад је видим ја подигнем главу к небу, не би ли заборавио и оно мало текста што морам отпојати.

И тако ти ја после службе сваке недеље, где ћу но међ свет. У кафану. Мада алкохол не пијем. Уђем седнем и наручим вино. Па шта ме гледате? Откад је вино алкохол? Па чиме ја причешћујем алкохолом? Не булазните.

И седнем ја за свој сто и слушам онај народ што прича. Причају јадни ни сами не знају шта причају. Ко да причају само да би нешто причали. Попут стоке кад прежива храну.

          

Питам их ја:

-                        - Јел тешко?

Они одговарају:

-                      - Тешко попе.

-                   -  Јесте вала тешко – одговарам ја и мислим се.

А не знам ни што им је тешко, нити због чега стално кукају. Навикли ваљда кукати. Жале за Титовим временима. Кажу било боље. Ма како је било боље ни у цркву се није могло ићи. А камоли шта друго. Но свет јадан какав је, навикао на кукњаву па не зна шта ће друго. Кад нема кука што нема, кад има кука што нема више. Вечито неко други крив. Политичари углавном. Ал што ће људи и они, боре се колико могу, ал човеку никако угодити. Зими кукају хладно. Само да дође лето. Лети им смета врућина, кажу немају се како расхладити. Само да дође зима. И тако.

Кажу даље, мора се одавде бежати, овде нема живота. Ја их питам, а где браћо? Где је боље него овде? Па да знам да и ја бежим.  А они здушно одговарају:

-                   - У  Швапску.

-               -   Ма Шваба вам је до јуче овде био Бога вам пољубим излапелог!  А ви бисте за Швабом у Швабију. Шваба проба и не пороби нас и ми га истерасмо. А ви му сад на ноге идете ко којекакви сужњи. 

               И то наша омладина. Уместо да се жене венчавају, крштавају децу, они би по свету да лутају. Ето какви су. 

 А они ће на то:

-                               - Лако је теби попе, наша су деца гладна.

-                              -  Ма коме лако, мајку вам вашу!

Опсовах. По српски. Ал шта ћу кад морам, нек опрости Бог, кад ме марва изнервира. Ма гладну  су,  јер и не радите ништа.  Забили сте се у ове кафане и кукумачете ко неке жене.  За пиво имате! А за цркву, 20 динара на крст. Е тако вам и Бог помогао!

-               - Извадите те руке из џепова! Па на њиве! У фабрике! У рудник!

Кажу нема посла. И томе се чудим. Не знам како нема. Ја увек себи нађем некакав посао. Никад ми није досадно. Хвала драгом Богу.

Е знаш шта нисам ја за ову стоку, добри мој пријатељу, њима треба чобан, а не учен човек попут мене. Не умем ја са њима,  сељачим језиком разговарати. И знаш шта од ове године, водица је скупља за 500 динара.

Поскупела је струја, поскупело је гориво. Треба ауто регистровати. Две године нисам мењао. И нек се само пожале да им је и то много.

А скочиле су и плате. Ево и сам господин премијер каже да боље живимо. Дабоме. Ваљда он човек зна. Па ко ће други да зна. Па неће ваљда ова марва из кафане.

 Немам куд, од ове године водица је скупља. Тако ће да буде! И нек се науче мало памети.  И поштовању. Ако неће. Нек беже сви! Где им је боље.

У Швабију.

Инстаграм генерација

-          Шта те мучи?

-          Опет нема интернета. Убићу се!

На Западу су имали „Веселе седамдесете“, док смо ми  овде као и увек у свему помало каснили, па смо уместо седамдесетих имали веселе деведесете. Јесте да их не памтимо баш као такве. Међутим ми смо овде навикли  да се “веселимо“ и када нам је тешко. Свеједно, оне су биле нешто чега ћемо се сећати, овако или онако. Заглављени између немаштине, општег лудила и дечје безбрижности одрастали смо како смо умели попут оног самониклог цвећа што расте уз високи зид.  Срећом да нисмо много знали, а нисмо превише ни питали, ни тражили. Како је сиромашан само био тај свет. Без интернета, фејсбука, твитера и инстаграма. Не можете да се не питате како су људи уопште и живели? 

Инфлација је била једина утеха. Новчанице са бесконачно нула ипак су новчанице. Можда ће некад вредети. Доћи ће неко боље време. Само га треба сачекати. Ваљало их је сачувати, а једна од могућности била је да њима напуните душек где спавате, пошто су научници већ одавно  доказали   да шуштање новчаница позитивно утиче на ваш сан, а самим тим и здравље. Живели смо здраво.

Радећи за милионе или у неким моментима чак и  милијарде, гледали смо у небо и очекивали да бар нека награда падне одозго. Међутим, уместо награде, падале су бомбе. Онај који је имао више, ништа није могао са тим,  јер иако је шверц и старо српско ,,сналажење“ – доносило одређене материјалне бенефите, укупан утисак није могао снажно одјекнути, јер можете мислити, исти није имао ко и како да ,,лајкује“. Па стварно, замислите некога ко је у том тренутку имао нове плочице у купатилу, или пак, симбол аутомобилске стабилности - Голфа двојку?!  

Нисмо ништа од тога имали, одмах да вам кажем, али да не бих звучао превише песимистички,  рећи ћу вам шта јесмо.

Имали смо обичну лопту. Не чак ни брендирану. Најобичнију могућу. Неку чију ни боју не би умео сад да вам опишем. Била је то нека шућмураста боја, ако се то тако и зове. Што би се рекло нит оваква нит онаква. О какво је само то чудо од лопте било! Увек је бежала тамо где не треба: у сопствени гол и у комшијско двориште, где јој чак ни чупави пас ништа није могао. Свашта је та лопта преживела, кишу, снег и жегу, па и чак нашег дебелог другара који је сео на њу кад му се смучило да буде вечна резерва. Али имало је нешто чудно у  тој лопти. Нешто што ме тера да ми и сад недостаје и да би врло радо све  своје нове лопте заменио за њу. Проклета ђаволска ствар. 

Кад смо се први пут онако мушки напили нисмо имали ни са чим то да обележимо. Ниједног јединог телефона у близини који би усликао моје другаре и мене како пркосимо силама гравитације.  Права штета.

Пили смо често и пили смо радо. Пили смо кад год би се видели. Јер је тако све било лакше и све је било лепше. То нас је тад чвршће повезивало и звали смо се пријатељима, и мислим да смо то и били. Само то нигде није писало. 

Вероватно већ знате да смо одлазили у оне кафане које би данас називали ћумез где апсолутно није имало ништа од оног што нормалном човеку треба као ни онога због чега се данас у кафану и иде. Ни фотоапарата ни фенси тоалета, а о оним фенси кофама са пићем, које данас тако лепо пристају свакој иоле пристојнијој фотографији да и не говорим. Шта је онда имало тамо? Било је 5,6 столова са карираним столњацима, који су и данас неизоставни део сваке угледне београдске кафане. Конобар је био насмејани чича са једва преостала два зуба, и душом великом ко свемир. 

Свирали су цигани, ти стари мангупи,  који су ти узимали и последњи динар кад имаш, а кад немаш даћеш други пут. Ноћи смо често проводили тамо. Било је то попут потребе за ваздухом. Била је то прилика да се заборави све лоше што нас окружује и што нас попут смога притисне сваке зиме. Сви смо били ту око истог стола. Са истим сновима и истим надама. Знали смо да не можемо тада вечно остати заједно, да ћемо се мимоићи и отићи свако у свом правцу, али смо изнад свега веровали да ћемо се опет срести и да ћемо се једнако волети.  Неко ће рећи нисмо имали ништа, ја ћу рећи да смо имали и превише. 

Имао сам и пса. Мој пас је био наизглед обичан пас ,  ал за мене је имао своје врлине. Ишао је стално за мном и слушао све што сам му говорио. Понекад би му читао књигу, а понекад би му се јадао и причао шта ми није по вољи. Он је све разумео, а ако некада и није, онда се правио да јесте. Засигурно знам да то што би му рекао није ником одао.

 Иако се понекад шепурио као некакав аристократа, он заправо није имао никакво племенито порекло. Његов отац је био пас, његов деда такође, и тако све уназад до најстаријег претка који је такође био пас. Обичан пас.  

Имао је неко име које се  данас никако не би снашло међу савременим пасјим именима а посебно на друштвеним мрежама, као што су Астор, Хектор, Гаспар... Звао се Арапин. Замислите само статус: Шетам Арапина!  Верујем да то никако не би пристајало уз масовну емпатију према мигрантима из парка са аутобуске станице. А о расизму да и не говорим.

Но вратимо се псу. Име му је дала моја баба. Она није била расиста, нити је познавала конвенције о људским правима,  нити је чак мрзела Арапе. Сумњам да их је видела игде другде осим на телевизији, али за њу ниједно друго име није било логично.  Просто речено био је црн, а ако је неко био црн, за њега се у селу  говорило: Црн као Арапин.

Међутим оно што нисам могао јесте да покажем свима колико ми значи. Да сви виде како се бринем о њему и старам се да му никад ништа не фали. Па да повремено окачим заједничку фотографију на неку друштвену мрежу уз хештаг #puppyface #friendsforever #mybestfriend   и посебно када га прошетам да се „чекинујем“ да сам то урадио. Иначе као и да нисам. И пас то зна.

Кажу  да нас музика обликује као људе, и да управо неке животне идеале које усвајамо црпимо из музике које слушамо. Међутим старије генерације једноставно нису имале среће.  Оне су нажалост биле ускраћенe за непревазиђене хитове  светског мегацара Џастина Бибера уз чије хитове сада стасавају млади.  Хтеле – не хтеле морале су да се задовоље једним Пинк Флојдом, Ленардом Коеном и Бобом Диланом. Тужно зар не?!

О какво је то само смутно време  било, кад се само сетим. Девојке смо ловили по најразличитијим местима као ретке птице.

Морали смо чак и из куће да изађемо. Да обилазим читаонице, школска дворишта, да шетамо псе или да са конзервама пива седимо по парковима и чекамо. Чекамо док се она не појави. Она којој недељу дана нисмо успели да име да сазнамо, а недељу још да узмемо број телефона.  Данас је то знатно лакше, признаћете, довољан је интернет и мало духа, а пре свега пар фотографија на којима истичете своју посебност.  А та посебност или нам  је фалила, или једноставно нисмо умели  да је покажемо.

И рећи ћу вам нешто: 

То  тако и треба јер ми немамо времена за чекање. Ни за губљење.  Ни за шетање. Ни за читање. Ми не пишемо – ми постујемо. Ми не делимо – ми шерујемо. Ми не волимо – ми лајкујемо. 

Јер ми смо нова генерација.

Инстаграм генерација.