Размишљање једног обичног/необичног српског попа

Име ми је Милоје. Можете ме звати и отац Милоје. Ако баш хоћете.

Ја сам свештеник или што би ова наша бедна руља рекла – поп. Не могу никако да науче да ја нисам обичан сеоски поп који преподне звони у цркви, а поподне овце чува. Ја сам протојереј. То сваки учен човек зна кад види онај мој златни напрсни крст током службе. Ал шта крдо зна, осим да виче спремај паре, ето попа.

Пре него што почнемо дозволите ми да вам испричам један виц о поповима. То јест о нама.

Причају два попа:

- Јој, знаш шта ми се јуче десило. Дођем јуче у манастир, уђем у прву ћелију ,реко мало да одморим пред литургију, кад тамо часна сестра, и то лежи, гола на кревету!!!

- И, шта си урадио, пита га овај други.

- Па покрио је, шта друго. Шта би ти радио – упита овај.

- Па исто би слаг'о, к'о и ти...

Хахаха да се нашалимо мало. Па људи смо. Бог смех не брани. Хвала Богу.

Но где смо оно стали? Аха знам. 

Ви ме слободно можете звати поп. Ал чисто да знате, да ја нисам обичан поп. Зашто ја нисам обичан поп?  Прво што живим у граду, то јест вароши и са селом сам одавно раскрстио. Друго што сам ја силне школе и озбиљну науку изучавао не би ли дошао овде где сам.   Са овцама сам такође раскрстио. Мада са јагањцима нисам. Ништа лепше од печеног јагњета онако врућег. Но нисам о томе хтео, њему ће се касније вратити кад завршим са вама. 

Почесмо о мом школовању. Три сам богословије изменио док нисам нашао ону праву. Две сам самовољно напустио, а из једне су ме истерали зато што сам хтео да учим. На крају сам нашао одговорајућу. У њој нису штедели на храни, нису нас терали претерано да читамо већ првенствено да слушамо. Тамо сам се ја научио и дисциплини и посту. У богословији смо постили за све велике празнике  и то до подне. Било је и изузетака. Ти лудаци, да Бог опрости на изразу би  постили месецима и молили се свакодневно по пар сати запостављајући све своје друге и прече обавезе. Као што је на пример редован одлазак у кладионицу. Ал нећу о њима. У сваком житу има кукоља. Знате и сами.

И тако сам ја мучно учио свакодневно. Од књиге сам правио скрипте, мада чешће од скрипте нове скрипте. Нисам много волио да читам више сам волио да бојим. Увек сам имао ту уметничку страну. Ал и што читати? Кад се суштина не може очима сагледати,  ко што оно каже она једна позната књига. Ја мислим да је би написао неки Србин. Неки Антоније. Но имајући то у виду, ја би  маркером бојио тај текст са таквом прецизношћу да се задивите . Па тако кад све лепо окречим једном бојом, онда узмем другу па наново.  Жуто, зелено, розе. И знање само дође. 

Но дабоме, када сврших са науком дође ред на најважнији задатак у животу сваког попа. Оженити се. Требало је трипут премерити, а једном пресећи. Избор је био велики, али сам се морао да одлучим само за једну. Мислим званично. Избор је пао на кћер газда Радована. Он ти има цементару. А пре је правио креч. Кажу да је пун ко брод. Ни сам не зна колико има. Има и станова неких и овде а и тамо по Београду. Може од ренте само да се живи. А мушког наследника нема. И све ће то остати мени, то јест нама, то јест њима – нашој деци. Има да уживају! Ако сам се ја бар мучио, они неће.

 И прво хтедох Даринку. Ал се прочу да је нешто болешљива. Стално долазише у цркву и тако се усрдно мољаше као да од неке болести пати од које нема лека. Док би наш попа певао, њој све нешто очи као да су пуне суза. И ту мени би сумњиво. И ја се ту мало стукну.

Ал ко што вам рекох. Газда Радован беше добар човек. О каква је то људина била. Па онакав грмаљ са широким лицем и оним густим брковима, ко га не би само пожелео за таста. Кад га видим само просто ме некаква милина обузме. Он у цркву кад дође на сваку икону по црвену новчаницу метне. Дубоко се поклони, пољуби крст па  и њега дарива. Па стане у страну, неће да се намеће. А ја да могу у сред цркве би га ставио, да га гледа сав онај народ. Узор да им буде. О Бог му рајско насеље подарио!

И због таквог човека ја узох Дринку за жену, Даринкину сестру. Беше ем млађа, ем лепша. Таман је почела да добија оне девојачке облине. Још кад порасте мало. Биће авион.

И направисмо свадбу. И то какву свадбу, од хиљаду званица. Звасмо сву родбину, и са моје и са њене стране. Венчао нас је владика лично. Било је брате драги и да се и једе и пије колико хоћеш. Тог месеца ниједна овца, у целој околини, не заблеја у тору. Јер све поклаше за нашу свадбу. Ал тако и треба једном се поп жени.

Пошто се сврши прослава преселисмо се у варош, где нам благочестиви Радован даде тек саграђену кућу да се у њу уселимо. Ја се отимах колико могу да не треба и да ме је срамота од толике његове доброте, ал он баш наваљиваше, да ја на крају да га не увредим попустих и он је на мене преписа.  И тако и би.

А Дринка се показа ко добра. Кротка беше попут неког јагњета. Како ме је упознавала, тако ме је све више волела. Сваки дан би јој доносио по неки поклон. Некад шешир, некад чизме, а некад плећку. Њене очи би се цаклиле док би отварала добро увијен поклон. А онда ми падала у загрљај. И онда би се обоје потпуно предавали главној дужности сваког брака. Ваљало је ову силну децу изродити. 

А од деце имам четворо. Три сина. И све их дадох да богословље изучавају. Ваља неко моју службу наставити. Нећу ни ја довека. И добро уче, не жале се на њих. Пошаљем им пара да имају да не оскудевају. Најмлађем купих сад нови телефон. Тек што је изашао. Ниједно поповско дете још га није узело. Треба му за школу. Где да дође са неким старим па да му се друга деца смеју. И да мисле да смо сиротиња. Ил не дај Боже да сам шкрт! Е није поп циција!

Шта ћеш, кад се мора.

Кћер удадох за једног јереја ту из Шапца. Његов отац увози половњаке из Немачке. Добро им иде. Добро се слажу. Ништа им не мањка. Хвала Богу.

Живим скромно као и сваки добри хришћанин. Помажем колико могу. Позајмио сам паре неком слепцу, извините на речнику, каже треба му за малу. Мора да наочаре носи. Не види. Није ни чудо мора да стално виси за компјутером.

Јуче рекао вратити. Ал не враћа, враг га однио. Зар ја морам да га подсећам? Ма чекај, сутра ћу га ја подсетити после литургије, кад будем држао беседу. Има да се зацрвени као ћуран.Једва чекам. Ал тако и треба кад не зна реч да одржи. 

Ми попови, свим добрим волимо да се похвалимо. Добрим колима, новим телефоном или лепом женом. Па тако ћу и ја пре него што пређем на ово моје горе поменуто размишљање.

Од кола имам голфа шестицу, од телефона ајфон исто шестицу, ал онај већи. За жену имам већ горе поменуту Дринку. Нисам је мењао. Хахахаха.

Пропала је и угојила се. Ал има својих врлина. Што је најважније не противречи. Као и све жене, само ти њој дај њено следовање, било у новцу или натури и буди миран. Ал она Машова Љиљана. Е оно ти је жена. Кад прође, е све ти од оних груди немаш где другде гледати. Саме ти се очи за њене груди прикивају. Па од муке на литургији кад је видим ја подигнем главу к небу, не би ли заборавио и оно мало текста што морам отпојати.

И тако ти ја после службе сваке недеље, где ћу но међ свет. У кафану. Мада алкохол не пијем. Уђем седнем и наручим вино. Па шта ме гледате? Откад је вино алкохол? Па чиме ја причешћујем алкохолом? Не булазните.

И седнем ја за свој сто и слушам онај народ што прича. Причају јадни ни сами не знају шта причају. Ко да причају само да би нешто причали. Попут стоке кад прежива храну.

          

Питам их ја:

-                        - Јел тешко?

Они одговарају:

-                      - Тешко попе.

-                   -  Јесте вала тешко – одговарам ја и мислим се.

А не знам ни што им је тешко, нити због чега стално кукају. Навикли ваљда кукати. Жале за Титовим временима. Кажу било боље. Ма како је било боље ни у цркву се није могло ићи. А камоли шта друго. Но свет јадан какав је, навикао на кукњаву па не зна шта ће друго. Кад нема кука што нема, кад има кука што нема више. Вечито неко други крив. Политичари углавном. Ал што ће људи и они, боре се колико могу, ал човеку никако угодити. Зими кукају хладно. Само да дође лето. Лети им смета врућина, кажу немају се како расхладити. Само да дође зима. И тако.

Кажу даље, мора се одавде бежати, овде нема живота. Ја их питам, а где браћо? Где је боље него овде? Па да знам да и ја бежим.  А они здушно одговарају:

-                   - У  Швапску.

-               -   Ма Шваба вам је до јуче овде био Бога вам пољубим излапелог!  А ви бисте за Швабом у Швабију. Шваба проба и не пороби нас и ми га истерасмо. А ви му сад на ноге идете ко којекакви сужњи. 

               И то наша омладина. Уместо да се жене венчавају, крштавају децу, они би по свету да лутају. Ето какви су. 

 А они ће на то:

-                               - Лако је теби попе, наша су деца гладна.

-                              -  Ма коме лако, мајку вам вашу!

Опсовах. По српски. Ал шта ћу кад морам, нек опрости Бог, кад ме марва изнервира. Ма гладну  су,  јер и не радите ништа.  Забили сте се у ове кафане и кукумачете ко неке жене.  За пиво имате! А за цркву, 20 динара на крст. Е тако вам и Бог помогао!

-               - Извадите те руке из џепова! Па на њиве! У фабрике! У рудник!

Кажу нема посла. И томе се чудим. Не знам како нема. Ја увек себи нађем некакав посао. Никад ми није досадно. Хвала драгом Богу.

Е знаш шта нисам ја за ову стоку, добри мој пријатељу, њима треба чобан, а не учен човек попут мене. Не умем ја са њима,  сељачим језиком разговарати. И знаш шта од ове године, водица је скупља за 500 динара.

Поскупела је струја, поскупело је гориво. Треба ауто регистровати. Две године нисам мењао. И нек се само пожале да им је и то много.

А скочиле су и плате. Ево и сам господин премијер каже да боље живимо. Дабоме. Ваљда он човек зна. Па ко ће други да зна. Па неће ваљда ова марва из кафане.

 Немам куд, од ове године водица је скупља. Тако ће да буде! И нек се науче мало памети.  И поштовању. Ако неће. Нек беже сви! Где им је боље.

У Швабију.