Инстаграм генерација

-          Шта те мучи?

-          Опет нема интернета. Убићу се!

На Западу су имали „Веселе седамдесете“, док смо ми  овде као и увек у свему помало каснили, па смо уместо седамдесетих имали веселе деведесете. Јесте да их не памтимо баш као такве. Међутим ми смо овде навикли  да се “веселимо“ и када нам је тешко. Свеједно, оне су биле нешто чега ћемо се сећати, овако или онако. Заглављени између немаштине, општег лудила и дечје безбрижности одрастали смо како смо умели попут оног самониклог цвећа што расте уз високи зид.  Срећом да нисмо много знали, а нисмо превише ни питали, ни тражили. Како је сиромашан само био тај свет. Без интернета, фејсбука, твитера и инстаграма. Не можете да се не питате како су људи уопште и живели? 

Инфлација је била једина утеха. Новчанице са бесконачно нула ипак су новчанице. Можда ће некад вредети. Доћи ће неко боље време. Само га треба сачекати. Ваљало их је сачувати, а једна од могућности била је да њима напуните душек где спавате, пошто су научници већ одавно  доказали   да шуштање новчаница позитивно утиче на ваш сан, а самим тим и здравље. Живели смо здраво.

Радећи за милионе или у неким моментима чак и  милијарде, гледали смо у небо и очекивали да бар нека награда падне одозго. Међутим, уместо награде, падале су бомбе. Онај који је имао више, ништа није могао са тим,  јер иако је шверц и старо српско ,,сналажење“ – доносило одређене материјалне бенефите, укупан утисак није могао снажно одјекнути, јер можете мислити, исти није имао ко и како да ,,лајкује“. Па стварно, замислите некога ко је у том тренутку имао нове плочице у купатилу, или пак, симбол аутомобилске стабилности - Голфа двојку?!  

Нисмо ништа од тога имали, одмах да вам кажем, али да не бих звучао превише песимистички,  рећи ћу вам шта јесмо.

Имали смо обичну лопту. Не чак ни брендирану. Најобичнију могућу. Неку чију ни боју не би умео сад да вам опишем. Била је то нека шућмураста боја, ако се то тако и зове. Што би се рекло нит оваква нит онаква. О какво је само то чудо од лопте било! Увек је бежала тамо где не треба: у сопствени гол и у комшијско двориште, где јој чак ни чупави пас ништа није могао. Свашта је та лопта преживела, кишу, снег и жегу, па и чак нашег дебелог другара који је сео на њу кад му се смучило да буде вечна резерва. Али имало је нешто чудно у  тој лопти. Нешто што ме тера да ми и сад недостаје и да би врло радо све  своје нове лопте заменио за њу. Проклета ђаволска ствар. 

Кад смо се први пут онако мушки напили нисмо имали ни са чим то да обележимо. Ниједног јединог телефона у близини који би усликао моје другаре и мене како пркосимо силама гравитације.  Права штета.

Пили смо често и пили смо радо. Пили смо кад год би се видели. Јер је тако све било лакше и све је било лепше. То нас је тад чвршће повезивало и звали смо се пријатељима, и мислим да смо то и били. Само то нигде није писало. 

Вероватно већ знате да смо одлазили у оне кафане које би данас називали ћумез где апсолутно није имало ништа од оног што нормалном човеку треба као ни онога због чега се данас у кафану и иде. Ни фотоапарата ни фенси тоалета, а о оним фенси кофама са пићем, које данас тако лепо пристају свакој иоле пристојнијој фотографији да и не говорим. Шта је онда имало тамо? Било је 5,6 столова са карираним столњацима, који су и данас неизоставни део сваке угледне београдске кафане. Конобар је био насмејани чича са једва преостала два зуба, и душом великом ко свемир. 

Свирали су цигани, ти стари мангупи,  који су ти узимали и последњи динар кад имаш, а кад немаш даћеш други пут. Ноћи смо често проводили тамо. Било је то попут потребе за ваздухом. Била је то прилика да се заборави све лоше што нас окружује и што нас попут смога притисне сваке зиме. Сви смо били ту око истог стола. Са истим сновима и истим надама. Знали смо да не можемо тада вечно остати заједно, да ћемо се мимоићи и отићи свако у свом правцу, али смо изнад свега веровали да ћемо се опет срести и да ћемо се једнако волети.  Неко ће рећи нисмо имали ништа, ја ћу рећи да смо имали и превише. 

Имао сам и пса. Мој пас је био наизглед обичан пас ,  ал за мене је имао своје врлине. Ишао је стално за мном и слушао све што сам му говорио. Понекад би му читао књигу, а понекад би му се јадао и причао шта ми није по вољи. Он је све разумео, а ако некада и није, онда се правио да јесте. Засигурно знам да то што би му рекао није ником одао.

 Иако се понекад шепурио као некакав аристократа, он заправо није имао никакво племенито порекло. Његов отац је био пас, његов деда такође, и тако све уназад до најстаријег претка који је такође био пас. Обичан пас.  

Имао је неко име које се  данас никако не би снашло међу савременим пасјим именима а посебно на друштвеним мрежама, као што су Астор, Хектор, Гаспар... Звао се Арапин. Замислите само статус: Шетам Арапина!  Верујем да то никако не би пристајало уз масовну емпатију према мигрантима из парка са аутобуске станице. А о расизму да и не говорим.

Но вратимо се псу. Име му је дала моја баба. Она није била расиста, нити је познавала конвенције о људским правима,  нити је чак мрзела Арапе. Сумњам да их је видела игде другде осим на телевизији, али за њу ниједно друго име није било логично.  Просто речено био је црн, а ако је неко био црн, за њега се у селу  говорило: Црн као Арапин.

Међутим оно што нисам могао јесте да покажем свима колико ми значи. Да сви виде како се бринем о њему и старам се да му никад ништа не фали. Па да повремено окачим заједничку фотографију на неку друштвену мрежу уз хештаг #puppyface #friendsforever #mybestfriend   и посебно када га прошетам да се „чекинујем“ да сам то урадио. Иначе као и да нисам. И пас то зна.

Кажу  да нас музика обликује као људе, и да управо неке животне идеале које усвајамо црпимо из музике које слушамо. Међутим старије генерације једноставно нису имале среће.  Оне су нажалост биле ускраћенe за непревазиђене хитове  светског мегацара Џастина Бибера уз чије хитове сада стасавају млади.  Хтеле – не хтеле морале су да се задовоље једним Пинк Флојдом, Ленардом Коеном и Бобом Диланом. Тужно зар не?!

О какво је то само смутно време  било, кад се само сетим. Девојке смо ловили по најразличитијим местима као ретке птице.

Морали смо чак и из куће да изађемо. Да обилазим читаонице, школска дворишта, да шетамо псе или да са конзервама пива седимо по парковима и чекамо. Чекамо док се она не појави. Она којој недељу дана нисмо успели да име да сазнамо, а недељу још да узмемо број телефона.  Данас је то знатно лакше, признаћете, довољан је интернет и мало духа, а пре свега пар фотографија на којима истичете своју посебност.  А та посебност или нам  је фалила, или једноставно нисмо умели  да је покажемо.

И рећи ћу вам нешто: 

То  тако и треба јер ми немамо времена за чекање. Ни за губљење.  Ни за шетање. Ни за читање. Ми не пишемо – ми постујемо. Ми не делимо – ми шерујемо. Ми не волимо – ми лајкујемо. 

Јер ми смо нова генерација.

Инстаграм генерација.