Продајем пријатеља

Продајем пријатеља.

И не чудите се томе. Људи одувек продају оно што им не користи. Па ето тако и ја. Док ми је требао на продају га нисам давао.  Но сада су се времена променила

.

Економска криза и беспарица терају нас све да правимо резове, да прекрајамо где се прекројити може и уштедимо где је то могуће. Поред тога људи често кажу да је правих пријатеља мало. Па се зато  ја дадох на ову смелу одлуку да продам пријатеља.

Одакле да почнем?

Име му је..

        То заправо  и није тако важно. Његово име вам не звучи познато. За њега сигурно нисте никада чули. И верујем да нећете..

Но добро.

Вас заправо дакле као купце, разумљиво занима какав је тај мој пријатељ и ево ја ћу вам испричати али о томе да ли он што вреди не знам шта да вам кажем. Одлучите сами.

Мада...Молим вас да узмете у обзир да и ово што вам будем испричао није до краја ваљано. Не због тога што ћу говорити неистину већ управо што га нећу критиковати колико би то требало

           Он ми је пријатељ. А о пријатељу не ваља лоше говорити. Бар  не док је он ту.

 Имајући у виду да ја ипак нешто продајем,  ја ћу вам ето испричати све о њему објективније што могу, па ви сами одлучите да ли ћете се са тим сложити.

Зато сви којима треба пријатељ, чујте.

Завршио је факултет. И то какав!  Уметнички!

И то се  данас факултетом зове.

Ако је данас то некоме битно и неко за то мари.

Он је сликар.

Међутим док су паметни људи изучавали геометрију, грађевину, пројектовали мостове и зидали зграде, мој ти се пријатељ играо са бојама, шарао по папиру, ваљао глину, клесао камен.  Занесен у то своје сањарење остављао је за собом такве неправилне облике да би вама као здравом и нормалном човеку засигурно позлило кад бисте у то дуже гледали. 

Ето и ја сам данима гледао у те његове шкработине и нисам видео ништа. Питао сам се шта је ту уметност, и зашто би неко желео да тако нешто окачи у кући, а камоли да и за то плати.

Да је бар насликао  кућу, па да може да се каже. Ево ово  је кућа. Или жену. Неку прелепу Српкињу, да се још зове Милица, па да засени ону бледуњаву жену италијанског шверцера, Мона Лизу . Па да неки странац стане испред тог платна задивљен и каже: Е то су ти српске жене, најлепше на свету, то је лепота.

На крају да  бар вола наслика  на пример, па да сви виде ко је овде во.

Ал ни то не хтеде.

Од свега овога што рекох,  мој јадни пријатељ слика некакве  некакве вијуге.

Које не воде никуд. И не показују ништа. Као да је клупче канапа помрсила мачка.

          Е такав ти је његов занат.

Да се бар задржа на томе. О не, забога! Он се и на вајарство даде. Па да и ту бар нешто направи. Не, он  умисли за себе да је прави правцати Фидија. И тако једно јутро, кад прођох поред његове куће,  уместо скултуре премудре Атине сачека ме скулптура некакве  разголићене старице са млохавим сисама. Погурена у леђима стоји нагета на штап. Полугола избечена баба. Скамењена утвара.

Кад то видех, у  исто време ухвати ме истовремено нека језа помешана са мучнином.  А он на то повика: Зар није дивно?

Прекрстих се трипут, па брже боље побегох одатле. И рекох себи. Од овог нема ништа. Он је изгубљен случај!

Одувек је волео да чита. И то све неке чудне књиге. Мађијске што би се рекло. О боговима, о демонима, јунацима и другим креатурама оноземаљског света.

Да је бар узео једну књигу да прочита од неке наше познате водитељкекоја је успела у животу и иза себе има километарску каријеру. Не.  Или на пример што сам му лично саветовао Љубавни живот Радоша Бајића, која је прави хит међу младим и образованим људима у нашем друштву. Вратила би му се воља за животом. Па зар није боље замишљати бркатог Рашу како „хефта“ неку бабу док чешља оно мало преостале косе,  или неке кербере, таласоне, бесомаре или шта већ.

Не иде ми у главу и никад неће. 

А он ме гледа и ништа не одговара, и само слеже раменима. Ваљда ни сам не зна. Пре сам мислио да је глув, а сада сам скоро потпуно сигуран да је ништа до друго до  начисто полудео.

Поред већ наведеног. Воли да путује, свира, и пева.

И спава.

Права правцата луда.

Путовао је свуда по свету, смуцао се, ко којекакав трубадур и нагледао се свачег. Више гладан него сит!И ја му кажем кад већ немаш пара седи бар овде и не иди никуд. Немој свуда такав ићи. И брукати нам земљу. Па помислиће да смо сви такви, погледај и овако шта само пишу о нама.

A он се томе смеје.

          Па би онда кад се враћао, причао таквим запаљивим говором о  далеким крајевима и обојеним људима да би врло лако ненавикнут  човек на те призоре и сам пожелео да оде о и све то види и доживи. Има некакве сете у том гласу, некаквог лудачког заноса који као вино угреје смрзнутог човека. 

Ал ђаво је тај што  од човека жели скитницу направити.

А од њега је то и успео.

Да је бар шта скућио или донео са тих путовања. Враћао се сваки пут уморан, празних џепова, вукући стари кофер за излизаним ципелама.

У њему осим разгледница, књижурина и којекаквих тричарија, не донесе ништа. Само приче. Увек приче.

Сажали се човек кад га погледа, и види да  живи тешко. Ал то  то од њега нећеш никада чути.

Ма таквима је увек добро, ја да вам кажем.

Док ја имам и вереницу и добар посао и сигурну будућност, он нема ништа. Нема пас за шта да га уједе што би народ рекао.

Ја се стално нервирам, док се он смеје и ако нема ни зашто. Он који треба да плаче над својом судбином, смеје се. Самом себи. Мени. Свима нама. И то ме разбесни.

Реците да то није богохулно? Молим вас. Одбијати живот и на такав начин пркосити свемиру. 

Узгред.

Ради на пијаци. Продаје дугмад.

Све што заради , попије. 

А што ли и не попије он од тога купи опет неке књиге и туђе слике.

Па то онда окачи по стану и тиме се хвалише кад му неко дође.

Па кад устане седне испред  тих истих слика и седи по цео дан гледајући у њих.  

По улици кад га видим како вуче под руком платно и боје. Постидим се. За кога то слика, питам се. Нико му месецима није купио ниједну једину слику.

Од врлина  његових свашта рекох, ал рећићу Вам још и ово.

Ретко прича, aл уме да слуша.

Ја сам му причао свакакве измишљотине и лагао сам га кад год сам стигао, а он је у то веровао. Чудио сам се самом себи како може да буде толико наиван и ненавикнут на овај свет.

Такође када је тешко, јако ће ти стиснути руку и потапшати по рамену.

Казаће ти да је упркос свему живот леп.

Такав вам је он.

И зато што је такав, ја га продајем.

Та  мени  то ништа не представља.

Ако некад ипак постане велики сликар, у шта искрено сумњам, постаћемо поново пријатељи.

Рећићу, да га познајем, а он ће ми пружити руке.

Али сада, сада ми искрено не треба.

Имам свој посао, своју вереницу и свој пут.

Мени  је земља увек црна. Мени је небо увек плаво.

И никада неће бити другачије.

Зато морам да га продам.

А цена?

          А цена није ни важна. Зар се новцем све може казати? Па зар новац да говори уместо нас.

Будимо људи. Договоримо се.

Разменимо се.

Дајем га ето за пар ципела, зимских.

Пашће снег.

Биће хладно.

Уствари, не, не, немојте.  Не треба. Па ја већ имам довољно.

Поклањам вам га.

Само га узмите, ако желите.

Као псето.

Божић је.