недеља, 11. децембар 2016.

Писмо Деда Мразу








Драги Деда Мразе,

Најпре се надам да си добро и здраво, и  да те здравље и даље добро служи.  Бринем се да те гдегод није сустигао хладан ветар и затрпао снег па да сада нациркан лежиш  у неком каналу.

Као прво знам да ово писмо вероватно никада нећеш прочитати и знам да те вероватно савршено заболе за ово моје писмо, као и за сва она претходна.

Међутим ја сам ипак решио да ти пишем, па ако икада оно доспе у те твоје остареле руке,  рачунам  да ћеш имати толико снаге и воље да прочиташ ових пар речи.



Знам, знам, знам.  Знам шта ћеш да кажеш.

Жалићеш се да више не видиш добро, као и готово сви старци када их нешто мрзи. 

Жалићеш се да си презаузет и да ти дневно стиже на хиљаде дечјих писама из различитих крајева света.  Жалићеш се да те ирваси не слушају и да те више не чекају пред кафаном док се мртав пијан тетураш ка санкама Жалићеш се да се појавило хиљаде твојих копија са лажним брадама..

Жалићеш се и увек ћеш се жалити ти проклети чичо.


Вероватно ћеш мислити да сам пијан или напушен. Ал нека. Ми се никада нисмо разумели, зашто би овај пут било другачије?

Некада сам веровао у тебе. Као и гомила деце широм света. Током целе године сам се трудио да будем добар дечак. Да поштујем родитеље, радим домаће и идем у кревет у 10.

Веровао сам у све твоје глупости. Да живиш на крају света где траје вечна ноћ, где је небо прошарано оном зеленкастом светлошћу са хиљадама расутих звезда. Да носиш оно смешно црвено одело, и да се спушташ низ димњак.. Па  чак и то,  да пијеш кокаколу на -20


.

Такође сам веровао, да се увече док седиш уз камин и читаш пристигла писма и даље осмехујеш онако доброћудно како то само старци умеју. Да док у врећу трпаш поклоне бринеш да ниједно дете не буде заборављено. Посебно сам веровао да ону напуштену децу што живе по сиротињским домовима никада нећеш заборавити. Ал заборавио си ти њих. Исто тако си сметнуо са ума, да су нека од те деце гладна, да уместо за твоју кокаколу немају ни за хлеб.

Веровао сам у тебе, све док ме ниси зајебао, ти префингани, матори лешинару!

Очекивао сам те сваке године. Писао ти на десетине писама и молио поштара да их случајно не изгуби негде успут. Очекивао сам да ће бар једно стићи до тебе. Најжалосније је што она нису  ни имала где да стигну.

Чекао сам и надао се.

Када би сваке Нове године завирио испод јелке тамо би изнова проналазио: ништа!

-                    -  Деда Мраз је опет заобишао нашу кућу -  говорио би мами.





Заклињао са се да следеће године морам бити бољи. Више ћу учити и боље слушати. Исто тако, нећу говорити ружне речи и помагаћу баки да залива руже. Бићу још бољи. Бићу златан дечко. Следеће године ћеш  сигурно свратити.

Али ти се за ових  25. година ниједном ниси нашалио да дођеш.

Хоћеш ли сад опет да се вадиш да ниси стигао?  Да су те сметови завејали? Да су те разбојници опљачкали? (Којих признајем не мањка на овим просторима. ) Или да можда ниси дошао јер  овде нема аутопутева? Па шта ће ти аутопут, човече? Зар ти не возиш санке са свим оним ирвасима? Или си и то слагао.


Слагао си ме да постојиш.

А мени је и даље тешко да поверујем у то, и зато ти ово пишем. Хоћу нешто да ти кажем па макар то отишло у ветар.

Поред свег разочарања тобом,  ја и даље децу учим да сањају и да воле.. Да никада не престану да маштају. И да се надају..

Упркос свему и ја се и даље надам.

Надам се да ниси само реклама, где су те ко домине сложили од десетине различитих ликова, од којих ти је један дао глас, други браду, трећи косу. Да си имагинација. Илузија. И да никада и нигде у свету ниси постојао под било којим именом.

Надам се да те још увек није обузела она старачка похлепа па да осим новца, који зарађујеш снимајући рекламе,  не видиш колико те  болесне деце чека у  свету приљубљена уз хладна прозорско окна.



Надам се исто и да негде у свету постоји хиљаде стараца попут тебе који живе за дечији осмех, чији су унуци сва деца света. 

Још се надам...Да ћеш коначно баталити кокаколу и почети да пијеш пиво. Да ћеш се коначно оканути глупих америчких филмова и урадити нешто корисно.

И да на све ово нећеш рећи само оно, свима познато: Хо хо хо!!

Надам се..

Да ипак постојиш..

И да ћеш ме послушати.


Твој добри дечко

Нема коментара:

Постави коментар