Полудео

Нека ми опрости Бог, а одмах за њим и ти постоји једна ствар на коју сам  страшно алергичан, а то је патетика.

Да ме одмах не схватиш погрешно, не ради се овде о мојој уображености нити о немогућности да се прихвати реалност савремених партнерских односа, већ је ствар наиме медицинске природе.

Веома ретка болест.

Проблем је у мом стомаку. Грчење и превртање желуца које одређени патетични изливи изазивају  код мене, не може се поредити ни са најстрашнијим тровањем.  Ето пар пута сам се отровао јефтином кинеском паштетом и могу ти рећи да је то ништа у поређењу са овим другим. Зато се патетике јако прибојавам и од ње се чувам.

Међутим она је посвуда присутна и од ње човек не може побећи. Знаш и сама. Заједнички профили на друштвеним мрежама, исечене слике руку, ногу или веома популарно, шта се једе, шта се пије слике, из чега треба да се види тај складан патетични однос. Звучи ми страшно, а теби?

Иако често спомињем,  то ме много ме не дотиче. Плашим се да она не обоји нешто што волим.  Књиге, филмове и тебе.

За књиге и филмове ћу лако. Ауторе ћу моментално анатемисати и знаћу да су се продали маси, али шта ћу са тобом?

Због свих недаћа које су ме сналазиле  никад нисам имао прилику да осетим оне чувене „лептириће у стомаку“ који су на основу веродостојних критеријума тинејџерских часописа сигуран доказ да сте заљубили. А ако се још у међувремену неко двоуми  да ли да ступи у сексуални однос са својим партнером, одговор часописа на основу постављене лептирић дијагнозе свакако ће бити потврдан.

-          Да, дајте му, коначно!!

    Превртање желуца и све колутање очима, као стални показатељ моје болести направило је од мене монструма неспособног да покаже осећања на начин како се она морају показивати. Постао сам хладан, срачунат и шкрт на речима, а описиван сам и као безосећајан,препотентан па чак и дрзак. 

Немој мислити да сам срећан због тога и да се тиме поносим, чак шта више, ја сам због тога веома  жалостан.

            Тако да драга, од мене нажалост никад нећеш чути да си лепша данас него јуче, јер би то онда значило да ми то јуче ниси била или ниси довољно. Јер ако си лепа, онда си лепа увек и то не зависи од тога да ли си очешљана или рашчупана, да ли си се тек пробудила или си тек нашминкана. Твоју лепоту за разлику од тебе не посматрам у огледалу већ је зидам од свих оних ситних ствари које радиш, говориш, мислиш..

Никада ти нећу рећи ни то да си најлепша жена на свету коју сам икада упознао, иако ћу можда много пута то помислити. Јер ако би то и рекао, и те речи превалио преко усана,све би се разбило, изгубило би на искрености и звучало полтронски. Ето ако се слажеш ја би то радије онда задржао за себе,  јер мислим да ћу те тако више волети и ти ћеш то видети само ако знаш да гледаш. Ти би уместо ласкавих речи добила стотине хиљада пољубаца и онда би некако све дошло на исто, зар не?

Но није се све завршило на овоме. Ова чудна болест изазвала је још гомилу других проблема. Изгубио сам веру и престао поштовати празнике. Па чак и оне најзначајније. И тако, на дан једног од највећих српских светаца, светог Валентина, уместо да вучем џиновског плишаног медведа кроз ГСП превоз, убирајући успут симпатије припадница лепшег пола, ја ето шта радим, седим у кафани, пијем вино и размишљам како би све изгледало да сам само мало другачији. Питам се да ли је до мене или је до тебе или је до медведа. Ипак мислим да је до медведа и  да од оног његовог крзна добијем онај препознатљив свраб кад год га видим у близини.

Понекад помислим, како би се неко дете обрадовало да добије свог малог чупавог  пријатеља.Обећавам да кад следећи пут  сретнем неког заљубљеног клипана, да ћу му лупити једну такву ћушку, а медведа отети и поклонити неком детету. Та њему сигурно више треба него некој двадесетогодишњој лењивици. Верујем да би се и медвед сложио када би га неко уопште и питао за мишљење.

  Како на фејсбук нисам постављао све своје заблуде којих је било подоста, онда и ниси могла видети и  вероватно ћеш рећи да о љубави не знам ништа.

И то је тачно.

И ту си у праву.

Никад је нисам умео контролисати, никада чак нисам ни пробао. Саплео сам се хиљаду пута и падао у замке које сам себи поставио, губио сам у игри коју сам сам, смислио, и будио се свезаних руку, промрзао и остављен. Упркос свему, устајао сам изнова и изнова, стресао снег и гордо подизао главу и остајао поносан.

Поносан јер ми тај пад показао да сам и тада остао човек, осетљив и несавршен, баш онакав какав сам одувек желео бити.

Поносан да сам устао.  Сам.

И да сам се без ичије помоћи ослободио стега и закорачио даље. Да сам чекао и веровао. Да ћу те срести.

И зато немој ми говорити да си страдала. Немој ми говорити да су сви мушкарци зли, а да си ти једино добра, јер нико није истински добар.  Само су неки људи лошији од других. Сви имамо мане, а неке су ми на пример толико драге да не само што их се годинама нисам желео ослободити него се  у свом лудилу њима чак и поносим. Ко данас зна шта је мана, а шта врлина?

Све се изокренуло и ми ту не можемо ништа.

            Зато драга, не покушавајмо да разумемо свет. Никада га нећемо моћи потпуно разумети. Наставимо да му пркосимо, и одбијамо све глупости које нам нуди. Не пристајмо на туђе обрасце среће, направимо своје.

Радимо ствари на други начин, на наш начин. Ако довољно будемо желели, успећемо и бићемо своји, и биће нас брига шта други кажу.

Нека кажу да се не волимо довољно и да нам је страшно досадно. Нека нас сажаљевају и подсмевају се, ја ни тад нећу желети да заменим секунд наше среће за годину њихове.

             И ако ме на све ово питаш:

               - Јесам ли полудео?

              Одговорићу ти:

    -  Јесам.